Postoje neka pitanja koja muče sve nas, postavljamo ih sebi redovno, prilično uvereni da nikada nećemo saznati odgovor. Recimo: Kada će napraviti vremensku mašinu; Šta je, koji kurac, „multimedijalni umetnik“; Kada će smradovi naučnici usavršiti nešto od koristi za čovečanstvo, a ne samo puške koje pucaju iza ugla, bombe koje zagarantovano ubijaju decu i ljubičice u krugu od 80 milja i sl; Kada ćeš biti kul kao Samuel L. Jackson u Petparačkim pričama (Say "what" again. Say "what" again! I dare you! I double-dare you, motherfucker! Say "what" one more goddamn time!)... Naravno, jedno od ključnih pitanja je: KAKO ZAJEBATI SISTEM. E, ako si običan čovek i nemaš “više para nego što krava može da popase” (osećaj za poređenje novobogataša), ne možeš ga zajebati, ako ti sam ne dozvoli. Možeš da pokušaš ali ti je jedina nada da budes jako šarmantan ne bi li ortaci, kada se sete tvoje glupe guzice koje trune u zatvoru, razmišljali o tebi kao o gotivnom tipu. Evo ideje.
Wilhelm Voigt bio je ubogi pruski obućar sa početka 20-og veka koji je proveo neko vreme u zatvoru zbog sitnih krađa i prevara. U tadašnjoj Nemačkoj za bivše osuđenike nisu važili isti zakoni kao za ostale građane (mogu oni da prozivaju nas Slovene da smo pogodni za obmanu komunizma, ali, uvek možemo da se tešimo činjenicom da nismo pogodni za razvoj nacizma kao neki koje ne bih imenovao; to su Nemci). Godine 1906. proteran je iz Berlina samo zbog činjenice da je nekada bio u zatvoru. Formalno, otišao je u Hamburg, ali je ostao u Berlinu nelegalno. Siroma Voigt se našao u kafkijanskoj situaciji. Nije mogao da dobije posao bez prijavljenog boravišta, a prebivalište nje mogao da prijavi sve dok ne nađe posao. Tada je na scenu stupio šarm.
Wilhelm je u izvesnoj starinarnici pazario polovnu uniformu, na koju je lično, ogrubelim rukama zanatlije, prišio izmišljeno ordenje i epolete. Prvo ju je probao na četiri grenadira i njihovom naredniku. Budući da je svaki pravi Nemac zadojen duhom militarizma, ima dve svetinje - Vođu i uniformu i zna da se oficir sluša bez pogovora, Voigt-ova naređenja su slušali kao da dolaze od Kajzera lično. Polovinom oktobra 1906. godine vozom je otišao u Kopenik, mesto istočno od Berlina. Sa “svojim” vojnicima ušao je u gradsku većnicu i uhapsio gradskog blagajnika i gradonačelnika, pod optužbom lošeg vođenja finansijskih knjiga. Lokalnoj policiji je naredio da vode računa o redu i miru i da spreče sve pozive za Berlin u roku od sat vremena. Iz gradske kase je konfiskovao 4002 marke i 37 feninga (prokleti Nemci – kod nas bi predstavnici gradskih vlasti taj minus zaokružili na 20 hiljada maraka i još bi Voigt bio mučen u zatvoru što neće da kaže gde su onih 15997 maraka i 63 feninga). Pod izgovorom da optužene vodi u Berlin na isleđivanje, seo je u voz i nestao.
OK, naravno da nije nestao, zapravo je uhapšen već 26-og oktobra, a 1. decembra je osuđen na četiri godine zatvora. Sada ide onaj deo: “ako ti sistem dozvoli”. Kajzer, želeći da razbije predrasude o Nemcima kao militaristički nastrojenim mašinama, konsultovao je nekoliko engleskih i francuskih brošura o humoru, te je uvideo da bi bilo gotovo ljudski pomilovati Voigt-a. Budući da su brošure bile jako obimne, a njegov urođeni smisao za humor jednak onom koji poseduju Kursadžije, za to mu je trebalo više od godinu i po dana. Na kraju, Voigt je pomilovan 16. avgusta 1908. godine, a čak je i dobio glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi o sopstvenom poduhvatu.
Tebi, prijatelju, naravno da neće uspeti jer, prvo, nisi toliko gotivan, drugo, neko mora da padne za onih 15997 maraka i 63 feninga.
Нема коментара:
Постави коментар