Umetnost prevare, bukvalno

Jednom sam se sa drugaricom koja studira istoriju umetnosti ceo dan raspravljao o tome da li je Duchamp-ov pisoar umetnost. Naravno, ne kažem da o umetnosti znam više od nekoga kome je da zna nešto o umetnosti profesija. Samo da sam uvek sa podozrenjem gledao tu „profesionalnu“ avangardu i anti-konvencionaliste-po-službenoj dužnosti. Otprilike, onako kako muškarci koji su se kao klinci ložili na Kuma, Paklenu pomorandžu ili Bilo jednom u Americi, gledaju sumnjive tipuse i verovatne šonje koji su se ložili na Ratove zvezda ili mjuzikle u kojima glumi Džon Travolta (do pojave ludaka Bartona, poslednji gotivan mjuzikl je Rocky horror picture show, koji je završio eru rok mjuzikla i nakon koga su počeli da snimaju ove sa šljokicama, za sumnjive tipuse), a kasnije na Gospodara prstenova.

Jednog toplog majskog dana 1924. godine, novinar Pol Džordan Smit je naslikao gotovo neprepoznatljivu sliku devojke sa ostrva u južnim morima koja iznad glave drži bananu. Sliku je, iz zabave, poslao na jednu izložbu u Los Anđelesu. Stavio je lažne brkove, zalizao kosu i predstavio se kao Pavel Jerdanovič, slikar emigrant iz Rusije, nesrećni disident iz totalitarne sredine. Fotografiju je poslao zajedno sa slikom, da bi se sudije uverile da je on autentični ruski genije. Izmislio je sopstveni slikarski pravac – disumbracionizam. Svoju sliku je nazvao „Egzaltacija“ i rekao da predstavlja raskidanje stega i oslobađanje ženstvenosti. „Žena je upravo zagrizla bananu i mašući korom iznad glave, slavi trijumfalnu slobodu.“

Egzaltacija

Ostalo je istorija, što bi rekli kreativni i elokventni ljudi, poput Šotre, Žike Seljaka itd. Razbarušeni umetnici i likovni kritičari slobodarske države prigrlili su rusko siroče, bez ideologije i majke na svoje slobodarske grudi, kolektivno masturbirajući na njegov disidentski slobodarski rad. Smit je nastavio da ih zajebava.

Sledeća slika se sastojala od niza nasumičnih škrabotina i očnih jabučica i nazvana je „Iluminacija“. „Ponoć je. Pijani čovek se vraća kući. Svuda vidi ženine oči i munje njenog gneva. Ovo je slika o savesti.“ Kritičari su nastavili da se oduševljavaju. Ubrzo je priredio samostalnu izložbu i počeo da prodaje slike po neugodno velikim cenama.

Iluminacija

Za „Obožavanje“, sliku za koju bih kod Fenjerke (moja nastavnica likovnog u OŠ) u sedmom razredu dobio trojku (čak i dvojku, ako je u PMS-u), jedan kritičar je rekao: „Očaravajuće, podseća na Gogena, ali nosi mnogo Jerdanovičeve individualnosti.“ Na žalost, mnoge slike nisu otkrivene, jer se, za razliku od uobičajenog ponašanja u Srbiji, budale u Americi nisu previše tiskale za svoj komad publiciteta.

Obožavanje

Kada mu je zajebancija dosadila, otkrio je svoj pravi identitet u Los Anđeles Tajmsu, uz legendarnu izjavu: „Ljudi, pa ja ne umem ni srce da nacrtam.“ Da je znao za Šotru, sigurno bi rekao: „Ljudi, pa ja slikam kao što Šotra kadrira“, ali, poenta je jasna. Živela avangarda!