Da se razumemo, štrumpf Mrgud je jedini normalan štrumpf. Jedini ima zdrav odnos prema stvarnosti. Gargamel i Azrael dosledno pokušavaju da im dođu male plave glave, Veliki štrumpf je stalno nešto najpametniji, mora da sluša Kefala po ceo dan, Štrumpfeta je jedina cica u selu... Valjda je normalno da ide okolo i mrzi stvari, siroti, svesni Mrgud...
Pavle Vujisić je lepo rekao, kada se mrtav pijan probudio pored Dunava na nekom čamcu: “Nek jede govna ko je rekao da je Dunav plav i da je čamovina meko drvo.” Nije. Živimo u idejama o stvarima, stvarnost nam uporno potura stvari kao takve.
Nije mi jasno šta ljudima znači: “Hoćeš iskreno da ti kažem?”, kada ih pitaš nešto. Jok, hoću da me brutalno lažeš i što tvrdoglavije da sakriješ odgovor od mene, to je jedini razlog što sam pitao, seronjo.
Mudra izreka naših starih: “Demokratija je uređenje u kom je broj lobanja bitniji od broja mozgova.” U principu, pitanje je da li ljudi treba da imaju prava koja fizički ne mogu da upražnjavaju, pravo na mišljenje recimo. Ili, što bi rekli Pajtonovci, da li muškarci imaju pravo da rađaju decu? Mislim, znam da ne mogu, ali da li je to razlog da im se ukine to pravo?
U sledećoj sceni, ti ručaš, taman si završio, stara je spremila dovoljno za petočlanu porodicu, plus kozu i sedam jarića. Naravno, ostalo je. Znaš da ćeš čuti najmisteriozniju i najiritantniju rečenicu današnjice: “Uzmi još malo. Pojedi bez hleba.” ?!?!?!
Kada smo već kod ishrane, energetski napici su veća prevara od reklama za detergent. Odlična stvar za nove generacije mladih gejmera, veoma brza doza energije, esencijalna za koordinisanu upotrebu miša i tastature. Pogledaš prosečno seosko i gradsko dete. Vidiš malog sa sela, rumen ko jabuka, doš’o mu u goste bato iz Beograda, lika mu namazala masti, soli i aleve na ‘leba, pa samo trči. A vidiš ovog bledunjavog, samo gleda ima li negde nekog bežičnog neta...
E, ko dovede devojku u roditeljsku kuću nije normalan. Decenijama kasnije, imaćeš ženu i troje dece, a tvoji će se u potaji pitati kakvu li bi ti dečicu izrodila neka bivša čijeg se imena ni ne bi sećao da ga oni ne pominju na bar nedeljnoj bazi.
Jeste li primetili kako se uz svaku dobru cicu šlepa bar tri do četiri urnebesno nelepa stvorenja. Ona su obično tu da te, iz čiste ljubomore, mrze i da ti osujete svaki plan skovan u gradu u smeru obeščašćivanja njihove drugarice. Tu muškarci potvrđuju prijateljstvo, jedan mora da primi metak za tim i da moli Boga za sledeći izlazak u kome će on biti taj koji napada onu lepu. Mada, da se ne lažemo, ima i izrazitih ljubitelja ove đavolje rabote.
Koliko puta vam je prišao neki tip koji je bio ubeđen da bi trebalo da ga poznajete odnekle? Kao: “E, brate, igrali smo basket jednom u srednjoj, ja sam bio II-8, šta se radi? Ti si kinuo, a ja ti rekao nazdravlje, bilo nas je tamo 20-ak, a bio sam i ja. Ma sećaš se sigurno, dao sam jednu trojku...” To su oni tipovi kojih se ne seća ni riba kojoj su bili prvi, što bi rekao naš narod, upečatljiv kao dribling Marka Pantelića... Žao ti da te iznervira, a ipak te nervira...
Kada je tačno postalo moderno koristiti neodređene zamenice ispred svake imenice u rečenici? Ne može više čovek ni da bude kul bez: “To je taj neki transcedentni trip kome težim, postigao sam neki uspeh tim nekim radom, i mnogo sam zadovoljan sobom...” Jebote, zvuči kao nešto što bi Sergej Trifunović rekao.
Uvek imaj na umu frojdovsku omašku. Vidiš dobru cicu na autobuskoj stanici... Tvoj ID: “Uhvati je za sisu i obori je na pod”. Tvoj EGO: “Ma daj, matori, iskuliraj, ima ljudi, nije u redu”. Tvoj SUPER-EGO: “Pozovi je na večeru, posle je odvedi u stan i uhvati je za sisu, pa je obori na pod”. Tu se pazi frojdovske omaške, nemoj da umesto: “Ćao, ja sam...”, izleti: “Kako bih te dobro j....”
Mnogo me nerviraju i ljudi koji se oblače u skladu sa muzikom koju slušaju. Posebno ovi što ne peru kosu iz političkih razloga. Ništa lepše nego videti devojku koja izgleda kao Janis Joplin, sa frizurom koja je mešavina hipika i bugarskog pečalbara, u garderobi beskućnika i sa ležernim stavom Bajage - heroinskog zavisnika... To ionako rade da skrenu pažnju sa ružne face.
Kad tvojim matorima neko počne rečenicu sa: “Videli smo vam dete”, sigurno će uslediti:
“Na ulici? Udarila su ga kola, kuku meni.”
“Ne. Videli smo ga...”
“...Znala sam, napravio je nešto, celo jutro slutim, a i loše sam sanjala sinoć.”
“Ma ne, on je...”
“...Pojavio se fotonski snop i usisao ga je u NLO u brišućem letu?”
“Ma kupovao je pomorandže u supermarketu!”
Ako nekada u životu ne primetite da vas je neko zajebao, nešto vam uzeo, otuđio, a da i ne primetite, to će te shvatiti po tome što se zvanično saopštenje završava sa: “Hvala na razumevanju.” Pa, hvala vama što ste pročitali do kraja i hvala na razumevanju.
Pavle Vujisić je lepo rekao, kada se mrtav pijan probudio pored Dunava na nekom čamcu: “Nek jede govna ko je rekao da je Dunav plav i da je čamovina meko drvo.” Nije. Živimo u idejama o stvarima, stvarnost nam uporno potura stvari kao takve.
Nije mi jasno šta ljudima znači: “Hoćeš iskreno da ti kažem?”, kada ih pitaš nešto. Jok, hoću da me brutalno lažeš i što tvrdoglavije da sakriješ odgovor od mene, to je jedini razlog što sam pitao, seronjo.
Mudra izreka naših starih: “Demokratija je uređenje u kom je broj lobanja bitniji od broja mozgova.” U principu, pitanje je da li ljudi treba da imaju prava koja fizički ne mogu da upražnjavaju, pravo na mišljenje recimo. Ili, što bi rekli Pajtonovci, da li muškarci imaju pravo da rađaju decu? Mislim, znam da ne mogu, ali da li je to razlog da im se ukine to pravo?
U sledećoj sceni, ti ručaš, taman si završio, stara je spremila dovoljno za petočlanu porodicu, plus kozu i sedam jarića. Naravno, ostalo je. Znaš da ćeš čuti najmisteriozniju i najiritantniju rečenicu današnjice: “Uzmi još malo. Pojedi bez hleba.” ?!?!?!
Kada smo već kod ishrane, energetski napici su veća prevara od reklama za detergent. Odlična stvar za nove generacije mladih gejmera, veoma brza doza energije, esencijalna za koordinisanu upotrebu miša i tastature. Pogledaš prosečno seosko i gradsko dete. Vidiš malog sa sela, rumen ko jabuka, doš’o mu u goste bato iz Beograda, lika mu namazala masti, soli i aleve na ‘leba, pa samo trči. A vidiš ovog bledunjavog, samo gleda ima li negde nekog bežičnog neta...
E, ko dovede devojku u roditeljsku kuću nije normalan. Decenijama kasnije, imaćeš ženu i troje dece, a tvoji će se u potaji pitati kakvu li bi ti dečicu izrodila neka bivša čijeg se imena ni ne bi sećao da ga oni ne pominju na bar nedeljnoj bazi.
Jeste li primetili kako se uz svaku dobru cicu šlepa bar tri do četiri urnebesno nelepa stvorenja. Ona su obično tu da te, iz čiste ljubomore, mrze i da ti osujete svaki plan skovan u gradu u smeru obeščašćivanja njihove drugarice. Tu muškarci potvrđuju prijateljstvo, jedan mora da primi metak za tim i da moli Boga za sledeći izlazak u kome će on biti taj koji napada onu lepu. Mada, da se ne lažemo, ima i izrazitih ljubitelja ove đavolje rabote.
Koliko puta vam je prišao neki tip koji je bio ubeđen da bi trebalo da ga poznajete odnekle? Kao: “E, brate, igrali smo basket jednom u srednjoj, ja sam bio II-8, šta se radi? Ti si kinuo, a ja ti rekao nazdravlje, bilo nas je tamo 20-ak, a bio sam i ja. Ma sećaš se sigurno, dao sam jednu trojku...” To su oni tipovi kojih se ne seća ni riba kojoj su bili prvi, što bi rekao naš narod, upečatljiv kao dribling Marka Pantelića... Žao ti da te iznervira, a ipak te nervira...
Kada je tačno postalo moderno koristiti neodređene zamenice ispred svake imenice u rečenici? Ne može više čovek ni da bude kul bez: “To je taj neki transcedentni trip kome težim, postigao sam neki uspeh tim nekim radom, i mnogo sam zadovoljan sobom...” Jebote, zvuči kao nešto što bi Sergej Trifunović rekao.
Uvek imaj na umu frojdovsku omašku. Vidiš dobru cicu na autobuskoj stanici... Tvoj ID: “Uhvati je za sisu i obori je na pod”. Tvoj EGO: “Ma daj, matori, iskuliraj, ima ljudi, nije u redu”. Tvoj SUPER-EGO: “Pozovi je na večeru, posle je odvedi u stan i uhvati je za sisu, pa je obori na pod”. Tu se pazi frojdovske omaške, nemoj da umesto: “Ćao, ja sam...”, izleti: “Kako bih te dobro j....”
Mnogo me nerviraju i ljudi koji se oblače u skladu sa muzikom koju slušaju. Posebno ovi što ne peru kosu iz političkih razloga. Ništa lepše nego videti devojku koja izgleda kao Janis Joplin, sa frizurom koja je mešavina hipika i bugarskog pečalbara, u garderobi beskućnika i sa ležernim stavom Bajage - heroinskog zavisnika... To ionako rade da skrenu pažnju sa ružne face.
Kad tvojim matorima neko počne rečenicu sa: “Videli smo vam dete”, sigurno će uslediti:
“Na ulici? Udarila su ga kola, kuku meni.”
“Ne. Videli smo ga...”
“...Znala sam, napravio je nešto, celo jutro slutim, a i loše sam sanjala sinoć.”
“Ma ne, on je...”
“...Pojavio se fotonski snop i usisao ga je u NLO u brišućem letu?”
“Ma kupovao je pomorandže u supermarketu!”
Ako nekada u životu ne primetite da vas je neko zajebao, nešto vam uzeo, otuđio, a da i ne primetite, to će te shvatiti po tome što se zvanično saopštenje završava sa: “Hvala na razumevanju.” Pa, hvala vama što ste pročitali do kraja i hvala na razumevanju.
"...Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio..." (Miroslav Antić)
Ovde ima svašta nešto. :) Tekst je super!
ОдговориИзбриши