Kako sam pokušao da uradim reportažu za domaći jednoj curici. Odnosno, ja u pokušaju da zvučim kao 15-ogodišnjakinja:
U ulici Bate Jankovića bb stanuje već decenijama, nezvanično, najtužnija lipa u Čačku.
Pored nje prolazim skoro svakodnevno, pored nje, zapravo, skoro svi prolazimo svakodnevno, a uvek imam utisak da sam jedna od retkih koja je primećuje. Slutim je već kada krenem od kuće, čak nije ni loš način za prekratiti put do grada. Znam da čeka tu, i razmišljam, već nesvesno, koliko ima do ćoška iza koga ću videti njeno masivno stablo, pouzdano i trpeljivo.
I nije mi jasno zašto ona sve to trpi. Pažnja samo kada je potrebna za najprizemnije pobude, i to da je uvrede. Razna obaveštenja, karate klub, košarkaški klub, umrlica, prodajem tv, dajem časove, pekara ta i ta, kupujem auto, JEDITE KOD DŽOOAAAA... A ona odbija da se osuši, odbija da nestane, sama svesna da je predugo tu, da je deo grada. Problem je što će mnogi primetiti lipu tek u njenoj odsutnosti.
A pitala sam mnoge. Niko i ne zna od kada je tu, svi je doživljavaju kao nešto što je oduvek tu, datost, nešto što postoji zajedno sa nama, i nije vredno posebne pažnje. „Izvinite, bako, od kada je ova lipa ovde?“ Baka je pogleda kao da prvi put vidi nešto što viđa svaki dan: „Pa tu je, prosto je tu, vidiš, nikada se nisam pitala.“ A vredna je pažnje. Opstaje. Parking ispod krošnje, asfalt oko korena, betonski zid naslonjen na stablo, razbacani pikavci oko nje... Ne želi više ni da miriše, krošnja odaje samo bivšu lepotu. Možda je to njen način da nam kaže da smo preterali. Neće da se osuši, ali neće više ni da bude lepa za nas. Nastaviću da joj se javljam svaki put kada prođem, iako ne reaguje, znam da vidi, možda misli da sam samo jedna od onih koji su zabijali čiode i urezivali svoja imena. Volela bih da ne misli tako.
Ta lipa je svedok i ja to umem da cenim. Tu je duže od nas mnogih, videla je mnogo više nego ja. Prvo je bila lipa pored Crkve, na livadici, sada je lipa na asfaltu pored Crkve i suda. Videla je fijakere, korzo. Tada joj je sigurno bilo lepo. Pričaju da su mladenci, kada izađu sa venčanja, voleli pored nje da se slikaju, to joj sigurno nedostaje. Nekada su u Čačku živeli ljudi koji cene ugodan hlad i miris. Ona je upoznala mnogo više takvih ljudi nego ja. Zapravo, volela bih da poznajem bar deo takvih od onog broja koje je ona srela. To što je ljuta razumem, stvarno. Sigurno bi i ona volela da je bila svedok napretka, nije se pitala kada je tu postavljena. Svedok nazadovanja je postala prinudno. Kada su se ispod nje slikali mladenci, a pod njenom krošnjom kočijaši odmarali konje, i ona je bila razgranata, aromatična i nakićena. Kada je pod njom nekome bilo zadovoljstvo da bude zaljubljen, da uživa, i ona se trudila da bude zaljubljiva. Danas nije. Više nema ni ptica. Samo reklame. Razna obaveštenja, karate klub, košarkaški klub, umrlica, prodajem tv, dajem časove, pekara ta i ta, kupujem auto, JEDITE KOD DŽOOAAAA...
Možda je ona danas tačno onakva lipa kakvu mi zaslužujemo. Ostavite je na miru, ja ću u njoj uživati.
Нема коментара:
Постави коментар