Ulcinj - rezervat

Piše: Filip Živanić

Pisaću po sećanju. Onako kako se odrastao čovek seća nečega što je video i doživeo kao desetogodišnji dečak. Bez ulepšavanja, ali i bez preterivanja. Ne znam kako je danas, ali znam kako je bilo leta 1994. i 1995. godine. Čitav tekst je posvećen uspomeni na jedno ‘’letovalište’’.
U godinama rata, sankcija i bezbrižnog detinjstva, deca iz Čačka i okoline na more su odlazila na krajnji jug Crne Gore, u Ulcinj. Plaćanje na XY rata, cena koju inflacija do jeseni pojede, obezbeđen prevoz, ‘’obrok’’ i slične stvari bile su dovoljne da bračni parovi, izmučeni nemaštinom, pošalji svoju čeljad na more. Jbg, more je zdravo za decu. Imućnije porodice svoje članove bi vodile na nekakva ‘’prstenja’’ po Grčkoj. Većini je ostajao Rezervat. Čačanska opština, ili nekakva druga lokalna zajednica, ima(la) je svoje odmaralište u Ulcinju, zvano ‘’Ovčar’’. Iskreno, grad Ulcinj nikada nisam video, mlađe generacije su mi kasnije pričale da su odlazile i u sam grad. Video ga nisam i lično mislim da nas je neko lagao i da u blizini odmarališta nikakav grad nije postojao. U Čačku se onaj ko nije posetio Rezervat smatra izopštenim čudakom. Mislim da su i vojnu obavezu ukidali onima koji prođu kroz ovo ‘’odmaralište’’.

Letovalo se u grupama, a grupe su se smenjivale na deset dana. Iz Čačka se polazilo uveče. Kakva zaštita dece i zabrana noćne vožnje?! Jok. Između redova u autobusu, spavali bi najmlađi, a podrazumeva se da je svaki putnik dobio svoje sledovanje crnih kesa za slučaj da dobije nagon za povraćanjem. Ne moram da pišem da je do Tuzija ceo autobus mirisao na dečije povraćke. Dovoljno je bilo da dvoje večera nesto besno, da se do Prijepolja sve to lepo akumulira u stomaku, i onda dođe Podgorica i skretanje za Tuzi. Na smrad se čovek navikne. Još kad prvi ugledaš more kroz prozor… Do Ulcinja put brže prođe. Kasnije shvatiš da ti je to i najlepši deo letovanja.
Ulazak u rezervat ličio je, kad danas razmislim, na ulzak u Mathauzen. Novopristigla grupa bi se organizovala na travnjacima unutar rezervata ( napominjem da je samostalni ulazak, odnosno izlazak iz Rezervata bio nemoguć ). Složili bi torbe i po suncu čekali da stara grupa oslobodi sobe. Sa svih strana Rezervat je bio ograđen, stražari su bili na kapiji, a da bi izgled Rezervata odgovarao Mathauzenu falile su još samo kule-puškarnice.
Prvi dan prođe u nekoj vrsti uzbuđenja i upoznavanja drugih sapatnika. Sećam se da sam jedne godine, odmah po prispeću, video i jednu crnu, slatku devojčicu, mojih godina, kako se grčevito drži za ogradu i zove tatu da je odvede kući. Niko nije obratio pažnju na nju. Na kraju se umorila, pomirila sa sudbinom, vratila se i sela u hlad.
Plaža je od Rezervata bila udaljena barem 3km. Ustajalo se rano, i odlazilo jednim pravim putem (gde nigde hlada nije bilo), pa kroz šumu, i onda se izbija na plažu. Naš deo bio je fizički odvojen od ostatka plaže. Gomila dece bi ubrzo dobila opekotine, neki nesrećnici bi zgazili na ježa ili bi ih ujeo rak, dok su se ostali trudili da pronađu vodu na plaži. Da, vodu. Deca bi do besvesti kopala po plaži. Za vreme boravka na plaži dobijala se i užina. Najdeblje moguće parče hleba, premazano nekim namazom debljine dlake, bez kapi vode. Za vreme obroka, čulo bi se potmulo zagrckivanje pojedinaca koji su se borili sa svojim suvim parčetom hleba. Pijaće vode nije bilo. Po povratku u Rezervat sa plaže, usledilo bi kupanje. Deca bi bila prana šmrkom. Po četvoro. Najpre devojčice, dok sa plaže ne pristignu dečaci. Nakon prvog talasa hladne vode koja vas zapere, sledi i zaprašivanje četvorke nekom smesom. Recimo šamponom u prahu. Još jedan talas bi sprao sa deteta tanak sloj formirane sapunice. Naređenje ‘’okreni se’’, značilo bi ponavljanje procedure sa druge strane. Efikasno bi svi gosti Rezervata bili oprani za desetak minuta.
Mnogo volim slatkiše, a voleo sam ih i kao mali. Sećam se da je na ulasku u zajedničku trpezariju stajala neka voda u koju su sva deca, pre obroka, morala staviti ruke. Šta sam tad znao šta je hlor i hlorisanje vode. Deca bi u tišini posedala. Jednog dana, za dezert je bila čoko-bomba. Okrugli komad čokoladne smese uvaljan u plazmu ili neki jevtiniji keks. Svako je dobijao po jednu. Kako sam brzo smazao svoju, a videvši da tetkica nosi novi oval pun neodoljvih čoko-bombica, usudih se da kao Oliver Tvist zatražim još jednu. Tetkica čiji sam lik potisnuo, nakratko se zaustavila, disanje mi se ubrzalo, usledila je dramska pauza. Na izrazima lica druge dece video sam šta mi se sprema. Otovrenom šakom, tresnula me je po levoj strani lobanje, na glas me pitavši, kako me nije sramota da tražim još?
Postojao je i dan kada su se pisale razlgednice roditeljima i familiji. Postojao je određeni dan da bi Gebelsova mašinerija imala uvid šta će i kako svaka od tih malih glavica napisati. Moji roditelji još čuvaju razlgednicu: ’’Mama i tata, ovde je super. Seka i ja se super slažemo.’’ Lakonski, prosto i jednostavno. Zašto da ljudi brinu? kao da već nemaju dovoljno briga kod kuće. Potom bismo sve svoje razlgednice predali nekom čoveku koji ih je nosio u ’’grad’’’.
Kako bi od dece načinili prave Spartance, održavane su i društvene igre. Intezitet igara nije bio srazmeran dnevnom unosu kalorija. Na plaži bi se do ludila navlačio konopac protiv neke druge grupe, pravili gradovi u pesku i sl. Dakako da je pobednik nagrađivan, a poraženi kuđen i vređan. Uveče bi se pažnja posvetila sportskim aktivnostima. Odbojka, košarka, fudbal, naravno protiv starijih i bez prava na traženje faula ili sličnih stvari. Posebna pažnja se posvećivala lepoti i mašti. Organizovani su izbori za mis i mistera letovanja, maskenbali i sl.

Posle svega napisanog i zaboravljenog, sa ove distance, mislim da je odlazak u Rezervat bio pun pogodak. Verovatno mi kao detetu, nije bio problem da se na sve to naviknem. Deset dana sam bio na moru, kupao sam se, družio sa drugom decom, naučio da delim, a bogme, i da slušam. Kad bih znao da su uslovi u Rezervatu isti kao tada, da će takvi ostati i u budućnosti, moji mladunci bi imali rezervisano mesto za letovanje.