Jedna priča o životu

Nisam mogao da shvatim zašto je, od svih stvorova, samo čovjeku dano da može da zamrzi na svoj život. (Ivo Andrić)

Bio je siroče, devet godina svega. Oca nije zapamtio. Sedeo je i gledao njegovu fotografiju.
„Slušaj“, odjeknulo je.
„Ko si ti?“
„Daću ti šansu koju sam dao tvom ocu kada je bio tvojih godina, šansu koju niko ne dobija.“
„Ti si Anđeo?“
„Ja sam Šansa, ne možeš to da razumeš. Možeš da izabereš unapred. Pred tobom su dvoja vrata, zlatna i drvena. Ne treba ni da ti govorim da tvoj izbor određuje put i odredište. Nema nazad.“
Bio je samo siroče, izabrao je zlatna. Čim je ušao, pomislio je: „Zašto nisam izabrao drvena?“ Hodao je mračnom stazom, samo pravo, instinktivno, ništa nije ni video ni čuo. Osetio je kako raste, kako raste njegova snaga, a nije znao šta će sa njom. Praznina. Odjednom neka gužva. Oko njega neki ljudi u odelima.
„Izvinite?“... Ništa. „Izvinite, gde sam to ja?“... Ništa. Vrisnuo je: „Gde sam to jaaaa?“... Ništa. Neka devojka ga je nemo pratila. „Sada nisam sam“, pomislio je. Zaljubio se. Nije da su se ljudi trudili da ne obraćaju pažnju na njega. To je bilo prirodno. Kao da nisu imali mogućnost da ga čuju. A njihovo ignorisanje je bilo tako nametljivo. Njemu. I tako prirodno. Njima. Pomislio je: „Zašto nisam izabrao drvena?“
Neka reka mu je preprečila put. U glavi je svrdlalo da mora da je pređe. „Zašto moraš“, bunio se neki glas u njemu: „Koja je razlika, prati je nizvodno... Ili uzvodno, kada smo već kod toga.“ Ali, znao je da mora da pređe. Nije predvideo tako jaku struju. Malo je falilo da se udavi već u plićaku. Neki ljudi su pecali na obali. On se davio. A već je znao da ne vredi zvati u pomoć. Oni su se samo smejali i povremeno vadili po neku srebrnu ribu. Naleteo je na neki panj. Uplašio se, da li mu to reka ne da da se udavi.Izašao je na drugu obalu. Bila je ista kao ona. A opet je morao pravo.
Zakašljao se. Pa još jednom. Krv. Ipak je morao pravo. Još jednom se zakašljao. Opet krv. Šteta, a osećao je da je blizu. Primetio je da je devojka ostala na onoj obali. Začudio se kako mu je svejedno. Opet se zakašljao. Pomislio je: „Zašto nisam izabrao drv...“
Sada je znao da je stigao. Više nije osećao bol, samo prazninu. Po praznini je znao. Nekim čudom, nosio je odelo. Neko je vrištao negde u daljini: „Gde sam to jaaaa?“. Čuo ga je. I shvatio. Svi su čuli. Ali je svejedno. Divio se sebi, kako je brzo naučio.
Odjednom, lice sa fotografije.
„Oče.“
„Sine moj.“
„Oče, pojavio se, kao i tebi. Bilo je strašno.“
„Znam, sine moj.“
„Oni ljudi, oni čuju, a ništa, bio sam usamljen.“
„Znam, i ja sam to prošao.“
„I reka. Samo su pecali i smejali se.“
„Znam. Srećom, naleteo je onaj panj.“
„Ali, oče, znači da si i ti izabrao...“
Otac ga je zagrlio. Baš onako kako je uvek zamišljao zagrljaj koji nikada nije doživeo. Poslednje što je čuo pre nego što je prokleo Anđela bilo je:
„Mnogo smo pogrešili, sine moj, trebalo je da izaberemo zlatna vrata...“