Ja ne znam je li ovo srećna ili tužna priča. Ne znam ni da li je priča.

Piše: Sonja Martić

Jebeno se nisam ispilila, bila sam Sonja Martić. ’’Šta ćerkica izvoljeva jesti? Vidi kakve je majka kupila tufnaste mašne! Jao, naša pametna kći odbija da pije koka-kolu!’’
Istina je bila tužnija. Odbijala sam koka-kolu jer nisam htela da budem debela kao moja jedna sestra, roze i crveno nikad nisam podnosila, a iz obdaništa su me izbacili posle tri dana mog skamukanja. Ako dodamo na to da su me roditelji dobili jako rano, moja muka bila je još veća.

’’Dočep’o se mali bata očevoga sata,
A sat je od zlata, pa ima i vrata...’’

Smaraš, kevo! Mrzela sam Zmaja, Bog da mu romantičarsku dušu prosti, oduvek. Posle Zmaja stigo je Mika i ’’Plavi čuperak’’ za koga su moji tvorci smatrali da je pisan po meni. Nije mi bilo druge. Morala sam da im saopštim da ih ne podnosim.
Vrlo rano sam se odselila kod Deda-Rada i Baba-Dare. Stvaraoci su mislili da je to dečiji hir i da ću ubrzo plakati za njima, međutim, to se nikad nije desilo.

Ćerka neće cipelice. Neće ni patike. Neće ni papučice. Već tad sam se združila sa Romima, i svaki pokušaj da me obuju rezultirao je mojim odgovorom da mrzim obuću.
Jedne večeri, Deda-Rade me je poveo u čuvenu šabačku ’’Robnu kuću’’ pod izgovorom da kupujemo stvari za njega. Naravno da sam stala pred štand sa dečijom obućom, a kad me je upitao ’’Koje cipele hoćeš da ti deka kupi?’’, bez razmišljanja sam rekla: ’’Sve!’’. Sećam se samo raspomamljenih prodavačica koje su pakovale sve moguće modele dečijih cipelica u kese. Kad sam malo porasla, Deda-Rade i Baba-Dara su mi otkrili da je keva bila toliki tovar, da su na kupljenu garderobu morali da nalepljuju veće cene kako bi se kći osećala više voljenom.

Deda-Rade i Baba-Dara su imali jednu od prvih modnih radnji u Šapcu. Kako su to uspeli, već je druga tema, uglavnom, ja sam celo detinjstvo, osnovnu i pola srednje živela kod njih. Kako su roditelji reagovali? Očajno, naravno,ali na kraju su se pomirili. Kad sam bila u rodnom domu, prekrajala sam svu moguću odeću, tako da su parents mudro zaključili da je bolje da se igram kod dede i babe sa ostacima odela koje su šili. Mi smo to interno zvali ’’krpice’’. Davali su mi resto materijala od kog sam ja šila haljine za barbike i bila glavna umetnica u ulici.

’’Koju hoćeš pesmu da ti deka naruči?’’
Da, vodili su me i po kafanama (naravno, ne u zlo doba, na to sam se sama navadila).
’’Naša unuka voli lale! Daro, celo dvorište ćemo njima da zasadimo!’’
’’Darinka, naša unuka čita Pelagića! Krv nije voda!’’
’’Rade, je l’ znaš da sastave naše Sojke šalju na takmičenja?’’
’’Sojka, zvrji ti ovo tvoje sokoćalo! Haha, sad sam kao Radmila Savićević u serijama!’’
’’Sojka, tvoja majka je smela do 21:00, a ti pošto si miljenica, smeš kući u 24:00. Ako je neka specijalna prilika, da se javiš mobilnim.’’
’’Sonja sine, jesi se to napila ili si jela nešto u gradu?’’
’’Sojka, vidi deda da si se zaljubila, i red je, ja sam u tvojim godinama hteo da skačem s mosta zbog ljubavi!’’
’’Ceo komšiluk zna da moja Sojka ređa desetke!’’
...

’’Maligno je.’’
Tog dana, jeseni 2003-e sam pala u krevet i nisam se micala puna dva dana koliko sam jecala. Deda-Rade ima rak.
’’Nemoguće je’’, govorila je moja cimerka Ceca, ’’on je neuništiv!’’
I ja sam tako mislila s obzirom da me je othranio i odgajio, međutim, njegov glas se sve više gubio i operacija je bila jedino rešenje.
Ne možete zamisliti kakav je miris onkologije. Život koji umire, uz prepoznatljiv miris povidon-joda i radijatore pojačane na maksimum. Tuga je bila, što su tim ljudima kojima nije bilo do života, svaki dan donosili jabuke za dezert.
’’Šta je matori, skupljaš za džem, ahahahahahahaha!’’, i čitavo odeljenje onkologije se smejalo sa nama, pošto niko od njih nije jeo (mogao da jede) jabuke. Nikad neću zaboraviti dečka koji se držao za grudni koš ’’Ćuti ludo, pući će mi rana zbog tebe!’’. Posle smo jabuke seckali i drobili sa hlebom, te davali gladnim golubovima na simsu.
...

’’Eto, nikad nisam voleo makarone, a ove tvoje su mi baš lepe!’’
I ne bile lepe, deda. Trčala sam da ti ih donesem vruće kao što si ti trčao pred mene u školu da se ne vraćam po mraku kući. Matematički sam seckala stišnjenu šunku baš onako kao što si ti meni plisirao suknjice u kojim sam recitovala ’’Plavi čuperak’’ koji sad obožavam. Precizno sam ih spakovala u foliju baš kao što si ti govorio da treba da izgledaju ljudi kako bi ih klijenti i prijatelji doživljavali ozbiljno.
...

Prošlo je više od osam godina. Deda-Rade je i dalje živ, uprkos decenijama ljubavi prema ’’Niškoj Drini bez filtera’’ i ’’Jagodinskom pivu’’. Ne priča, ali ga ja razumem sa usana. Ne šije više, ali popravlja odela u međuvremenu odebljalim mušterijama i usput me i dalje podučava. Ne smeje se više onim grohotom od kog se tresla cela Vuka Karadžića ulica, ali zna da me pogleda onim okruglim očima tako da se i ja zacenim.
I samo jedna stvar mi teško pada.
Pre par godina, kad mu je bilo jako jako loše, rekao mi je da me voli najviše od svih, i da je siguran da se naše duše oduvek poznaju.
Nikad mu nisam rekla da i ja tako mislim.
Plašim se da bi se tad završila naša igra dugmića i krpica.