Kroz šljivike i haustore 'nove srpske književnosti'

Piše: Sonja Martić

Pre nekih desetak godina svetom je ovladala pošast jeftine literature- religijski trileri, psihologija za retardirane, sapunice šatro urbanih likova po kojima su snimani filmovi (razlika između njih I meksičkih sapunica bila je u tome što se tačno znalo ko koga j…), ispovesti simpatičnih bucmastih devojaka koje su na kraju odvajale najboljeg frajera u kraju, ili svog šefa…

Mislila sam da to kod nas ne može da se desi- zaboga, živ je Momo Kapor, Dragoslav Mihajlović, (tada još) Milorad Pavić… A onda je sve počelo sa njom…dokona tetka sa asimetričnom frizurom I čipkanom kragnom je shvatila da se neće ovajditi od posla šalteruše u banci. I rešila je da napiše knjigu. Pošto su se Srbi tada naglo okrenuli Bogu, logično da je on bio njen lajt motiv (ah da, u uvodu sam preskočila Koelja, lukavog čiku koji je ‘shvatio’ da se sve vrti oko religije I seksa, stoga je stvorio monstruozni žanr u književnosti, idealan za one kojima Biblija skuplja prašinu po policama-kao I kondomi. Inače, svoje ključne ideje je pozajmio od Tertulijana, borca za hrišćanstvo iz srednjeg veka). Elem, tetka je napravila revoluciju. Umalo bi mi se izbrisala slika iz detinjstva kada me je majka propisno izribala uhvativši me sa jednom od knjiga Mir Jam, da tih godina nisam slušala impresije svojih školskih drugarica o literarnom delovanju asimetrične tetke: ‘Ah, kako su žene napaćene, prosto sam gledala svoju baku dok sam čitala njenu knjigu’, ili ‘Sve nas čeka takva sudbina, prosto je zapisano’. Htedoh da upitam svoje drugarice smatraju li da li tetka živi napaćeno obzirom da uzima lepe pare od budala koje kupuju njene knjige, međutim, matora je tada počela da trabunja o anđelima čuvarima, serafivima, heruvimima, pritom besramno uvodeći Cara Lazara I Caricu Milicu kao glavne likove svog religijskog sitkoma, tako da sam odustala na vreme. Pomama za njom nekako je naglo utihnula naporedo sa njenom izjavom da ne dozvoljava sinu da gleda Simpsonove jer ‘Homer nije bogougodan’.

Opet pomislih da srpska književnost posle tolikih velikana ne može krenuti stranputicom, ali, avaj! Posle tetke pojavile su se tete. Po difoltu to su bile ’urbane’ (povraća mi se od te reči) trebe koje su se u mladosti družile sa gradskim legendama, danas uspešnim političarima i biznismenima. Iza sebe su imale po jedan razvod, tragičnu ljubavnu priču, dete tinejdžera, karijeru u stranputici, stoga, zašto to ne pretočiti u knjigu? ’Kako navatati lepotana iz srednje škole koji je bio dečko tvoje najbolje drugarice koja te je zajebala na granici kad ste devedesetih švercovale polarne lisice iz Mađarske, a mlađa ćerka te pita da li da ugradi silikone u grudi ili usta, dok ti se u rerni krčka srnetina sa sladoledom i šljivama jer ti čekaš ortaka sa faksa,koji je btw, predsednik države, a sve to snimaju kamere, pošto imaš svoju autorsku emisiju, kao i kolumnu u par dnevnih novina?’- to bi otprilike bio zajednički naslov knjiga svih naših dragih večitih devojčica.

Logično je, posle tetki, a zatim i teta, nastupile su devojčure. Da, gledale su malo ’Seks i grad’, i shvatile, da kad te frajer zvekne, a zatim se više nikad ne javi (dok tvoja drugarica raspala sponzoruša vozi najnovijeg Smarta) može biti savršeno štivo za zabludele srpske devojke koje su u novčaniku imale tek 200 dinara- taman da kupe najnoviji literarni biser na trafici. Dvesta kinti bi možda bila razumna cena za takav treš, da je u knjizi zaista postojao savet kako navatati tipa koji će ti kupiti auto. Ali, koliko para, toliko i muzike. Sirote devojke u roze plišanim trenerkama i nadogradnjom tri nijanse svetlijom od korena su bar dobile utehu- nisu najgore.

Ovo je bila jedna strana ’nove’ srpske književnosti. Sada stižemo do njega. Nikada neću zaboraviti izraz lica profesora književnosti 20-veka kada nas je upitao koju knjigu domaće radinosti smo poslednju pročitali, kada se oglasila kobila iz prvog reda ( jedna od onih koje se nisu našminkale ni za maturu, tvrdeći da lepota dolazi iznutra-sada vam je sve jasno).
’Marko Vidojković! To je moja lutkica!’
Pogledala sam u profesora Jerkova, i znala da će opravdati svoju genijalnost.
’Mladi Vidojković, jel da? Malo sam se puknuo metadonom i trodonom, i rešio da napišem knjigu? Lepo koleginice, sviđa mi se kako razmišljate...’
Kobila se dokraja predavanja više nije oglasila, a bogami ni do kraja semestra.

Međutim, urbani treš kao književni žanr je uzeo maha (struja suprotna tetkama, tetama i devojčurama, ali podjednako katastroffalna). Elem, mladi Vidojković je pretpostavio da niko u Srbiji nije čitao Bukovskog. Možda neki propali matorci. Stoga, zašto on ne bi preuzeo formulu?

’Probudio sam se i potražio svoje izbušene gaće koje mi je keva kupila dok je bila u šemi sa domarom sa gerantologije. Pogledao sam u bičarku pored sebe. Hrkala je i toliko joj je smrdelo iz usta, da sam morao da ustanem iz raspalog kreveta na kom je pre tri meseca umro moj deda od raka prostate. Hteo sam da zapalim pljugu, ali, kučka je sve popušila, stoga sam morao da dokrajčim napola ugašen džoint od sinoć. Mora da baba ima pljuge- baba ih stalno nosi dedi na groblje. Otišo sam u babinu sobu koju smo napravili od smetlarnika zgrade, počeo da preturam po njenoj tašni koju je držala pored jastuka otkad joj je mlađi buraz drpio neku siću za fiks, međutim, taj prizor je i mene zgrozio. Glupa baba se upišala. Ovaj svet je sjeban, čoveče.’- malo sam se prepustila imaginaciji, ali, to je u principu to.
Vidojković je opčinio ’mladu Srbiju’. Tako realno, tako brutalno iskreno- svršavali su Olja Bećković i ekipa Peščanika, nosioci pokreta ’degradirajmo ovaj narod do kraja’. Nekako, tih godina (a kao to nije i sad?), vlast je podržavala tu umobolnu doktrinu mladih naraštaja: ova zemlja je totalni ćorsokak, posla nema niti će ga biti, jedino što ti ostaje da se propisno uradiš i kriviš Miloševića za svoju propast, koja je, gle čuda, baš nekako trendi (da objašnjavam ovu moralnu posrt nemam nameru, to ću činiti sa svojim đacima). Mladi ’književnik’, inače, i muzičar koji obećava (primetićete, vi dragi ljudi koji ovo čitate, da su ti iritantni likovi obavezno i multitalentovani- oni pišu, sviraju, pevaju, glume, slikaju, kuvaju, vode emisije...od Borisa Bizetića sve do Ognjena Amidžića) se tu nije zaustavio- postao je urednik! Ne, nije u pitanju neki tripozni časopis koji se deli na ekstazi žurkama, već, ni manje ni više nego Plejboja! Časopis koji je bio sinonim za gole dobre cice je postao samo stavka u Vidojkovićevom portofoliu koji može da okači Bećkovićki o rep i koji kupi eventualno poneki stranac nadajući se erotskom editorijalu. Zaboravih da kažem, mladi multitalentovani umetnik se oprobao kao muzičar neke pank grupe, ali taj pokušaj se može okarakterisati kao njegov celokupni life-style: PROPAST. Pošto više nije zanimljiv ni onima koji nikada nisu čuli za Bukovskog, sledeći potez mladog (sve osim) gospodina je VIP Veliki brat. Što da ne? Da se u lice smeje onima koje prezire i pokaže im njihovu ništavnost. Možda i Farma (da li ste znali da je kravlji izmet u Indiji najzastupljeniji vid drogiranja?).

Svejedno, to me podseti na nešto o čemu je moj urednik zborio pre nekog vremena.
Svi nešto zaboga pišu- kolumne, blogove, knjige i knjižice...obično su to dnevnici i plitke ispovesti nedovršenih ljudi (pisac je ipak PISAC, a ne riba, tetka, narkić, kriminalac, pevačica).
Možda je za sve kriv Čika Ljuba (to je ona ulica, znate)- Ljuba Nenadović, čovek koji je uneo novinarsko pripovedni žanr u srpsku književnost (’Pisma iz Italije’). Okuražio je ljude da je pisati lako. Ok, možda nekima i jeste. Samo, jedna je stvar pisati iz srca i čistog uma, a druga da bi se dopao nekom i prodao svoj život i ime za 200 kinti.
Uđite u prvu knjižaru i pitajte koliko košta bilo koja knjiga Slobodana Selenića.