Bio sam još dete, klinac. Kosta je vozio nekog Tomosa i bilo je vraški hladno. Te hladnoće se, u stvari i najbolje sećam. Sviđala mi se jedna devojka. Nikakve šanse nisam imao kod nje, pa mi je Osmi mart došao kao mesija, dan kad neće imati izgovore, folklor, časove letenja, bridž, kanastu i sl., i kad će me udostojiti makar i površnog razgovora. Na raskrsnici u kraju pazario sam ružu od nekog Roma, umotanu u odvartni srebrni celofan, i stavio je u jaknu. Kosta me je odvezao do njene zgrade i u ulazu zgrade sam joj dao ružu (koja je tad već bila izlomljena, otpalih latica, kao da je pokupljena usput, pored nekog kontejnera). To je bio prvi i jedini put da sam kupio nekome cvet za Osmi mart (ne računajući razrednu i druge profesorke koje su cveće dobijale ne bismo li ih odobrovoljili).
Međunarodni Dan žena koji se obeležava svakog 8.marta je najlicemerniji i najzloupotrebljivaniji praznik od kada je sveta i praznika (pobedio je još dva retardirana praznika Novu godinu i Svetog Valentina). Licemerje ovog dana nema veze sa predmetom proslave. Žene su divna bića, sposobnija, pametnija i lepša od muškaraca. Bića bez kojih svet, sve lepo i sve ružno, ne bi imalo smisla (dobro, možda bi Bošku S Pinka takav svet i imao smisla).
Mišljenja sam da su poprilično daleko borba za pravo glasa, jednako plaćen posao, pravo na socijalnu i zdravstvenu zaštitu od luksuznih večera i zlatarskih radnji ili jevtinog bioskopa, pakovanja kokica i jevtinog cveća. Zanima me šta bi Klara Cetkin rekla na ovo danas? Jesmo li se za ovo borile? Ako buket cveća, par minđuša i slično, vredi 364 fizičkog i(li) psihičkog zlostavljanja, onda OK, misija uspela. Iz jedne dugotrajne, socijalističke i sindikalne borbe za prava žena, kapitalizam je uspeo da stvori praznik u kome Žene (objekti) vrede isto koliko Swarovski kristal ili ruža sa Kvantaša.(u zavisnosti od toga koliko je mužjak bio zadovoljan uslugom od prošlog Osmog marta). Svakako, postoje oni koji će reći, da, jeste to tačno, ali ipak mora postojati i dan koji će biti posvećen ženama. Ja mislim da ne mora da postoji jedan takav dan. Mislim da mora da postoji 365 takvih dana u godini.
Iskreno, nikad nisam razumeo ni feminizam. Tetke koje se šatro bore za prava žena. Ni aktivnu (ne atraktivnu) feministkinju nisam upoznao. Učili su me na fakultetu o tom pokretu, ali mi nikad cilj delovanja tog pokreta nije bio jasan. Više zla ženama su donele feministkinje nego največi muški šovinisti. Fazon, brkate smo, propustile sve vozove (ili uletele u pogrešan, pa iz njega naglavačke izletele) i mrzimo muškarce ne kapiram.
Osmog marta ne izlazim iz kuće. Prodavci nakaradnih poklona tad caruju kaldrmama, gospođe iz sindikata društvenih preduzeća ponosno drže svoje tuce buketa, galantna gospoda diskretno nose bukete svojim ženkama. U vazduhu se oseća miris važnosti i posvećenosti. Žena se oseća ženom makar na 24h. Muškarac džentlmenom makar na 24h. Kupiti cvet ženi - vrhunac džentlmenstva. Nikada ništa neću kupiti majci ili devojci Osmog marta. Kupiću joj, recimo, dvadesetog juna. I nikad joj neću kupiti ružu, gladiole ću verovatnije pazariti. Ruže me uvek podsete na onog Roma sa početka teksta i moj kiks.
Bonus za muškarce: ova fora o 365 dana obožavanja se odnosi na Ženu, Damu, ne na nekog skota ili fufu.
"Neverovatno je to da 8. marta svet vise ne predstavlja "globalno selo" vec "globalnu pijacu"! Ne mozes proci od tezgi punih cveca. Jeftinog, plasticnog, sparusenog, uvenulog, duginih boja, umotanog u one seljacke folije.. Za svaciji ukus! Beograd je i pored ovakvog divnog dana uspeo da mi se smuci."
ОдговориИзбришиTako glasi moj danasnji status na dragom nam fejsbuku.
Ismejah se kad sam videla kako slicno razmisljamo.
Kič i šund! Ne može mu se pobeći.