Kurton

Piše: Sonja Martić

Te noći sam sedela sa drugarima u bašti jednog beogradskog kafića. Sa njima je i bio neki lik koga sam tada videla prvi put. Pili smo pivo, pričali o svemu i svačemu, kada se neznanac oglasio: ’Gde je ovde klonja? Moram da šoram!’
Pogledala sam ga začuđeno nadajući se da će se nasmejati i reći da se zezao, ali ne, bio je mrtav ozbiljan. O Bože...još jedan Kurton, pomislila sam. Ko je Kurton? E, to je duga priča...


Beše to pre neke četiri godine, mislim. Bilo je neko hladno vreme, između tri i četiri ujutru, i ja sam se sa drugaricama vraćala iz grada. Usput smo čule muziku da gruva iz nekog kluba, ove dve su zapenile da uđu, ja nisam htela (da se ne lažemo, ne zato što je kasno, već što su se tamo skupljali klošari najgore vrste). Stajale smo tako pored ulaza dobrih par minuta, kada spazih nekog momka kako napadno gleda u nas. A zatim se oglasio:

’Gledaj ih, života ti...njih tri kontaju ko će da ih uvede unutra. Ej, to je po 200 dinara za svaku...znači 600. Onda im unutra platiš po piće. To je još 600. Ako se odlučiš za jednu od njih, računaj i piće preko nedelje, bioskop, znači, to je već oko 2000. A gde su tu kurtoni? Pošto su oni?’
Definitivno nisam mogla da poverujem u to što sam čula i počela sam da se smejem kao najveća budaletina. Pošto su kurtoni? Živote!

Sudbina je udesila tako da počnemo da ašikujemo sa njegovim drugovima, i tako se desio jedan od najluđih perioda u mom životu. Naime, celo to društvo su činili sasvim ok momci, osim njega, kome dugo nisam uspela da zapamtim ime, već sam ga jednostavno prozvala Kurton, što su ostali zdušno usvojili. Često smo svi zajedno zujali po gradu, pravili kućne žurkice, a Kurton je naravno, bio zvezda. Evo nekih njegovih krucijalnih stavova...

Sve devojke su lake. Izvedeš ih par puta na piće, i već su reš pečene. Zašto ja to ne radim? Ne pada mi na pamet. Pitam je oće li da se kresnemo, ako oće-oće, ako neće, šta joj ja mogu. Posao? Ma ajd molim te...zna se kako se posao dobija u ovoj zemlji. Završiću ovaj fakultet, a onda ću da se uvalim kod nekog privatnog advokata i da mlatim soma evra mesečno.

Ono što nije bilo jasno meni i mojim drugaricama je to, kako su ga ovi momci uopšte mogli trpeti- rekli su da ga poznaju ceo život, da su ga prihvatili jer je jednostavno takav.
Par puta smo mu postavile neka sasvim logična pitanja kao npr, zašto ne nađe neki poslić, bilo kakvu devojku, jer je nemoguće da je ceo ovaj svet previše loš za njega. Ali, taj je terao svoje.

I tako je Kurton postao univerzalni profil u koji se neko manje ili više uklapao.
Kurton sa početka priče? Mislim da je jako blizu originala.
Ne sećam se o čemu smo zapravo pričali, kada se oglasio:

’Pink? Pa to je najveće zlo na ovom svetui! To mi je najveći neprijatelj!’
OMG...em što je Kurton, em ima izmišljenog neprijatelja u glavi...
’Čekaj, za taj tvoj problem sa Pinkom postoji jednostavno rešenje. Ne gledaš ga...Uostalom, dosta su napredovali u odnosu na prethodnih par godina, čak je i ’Grand’ postao umiven...’

Nisam ni stigla da završim rečenicu, on je nastavio u svom maniru...
’Misliš da je daljinski rešenje, a? Misliš da je normalno da devojkama sugerišu da budu plave i navataju fudbalere?’
Umalo da izustim da kad bih morala pre bih izabrala nekog fudbalera nego luzera kao što je on, ali sam se ogradila na vreme.

’Pa vidi, ako je nešto pošast, to je svakako RTS2. Prikazuju li išta normalno osim utakmica? ’Trezor’ i snimci Titovih proputovanja, dok je nama vrhunac apsolventska ekskurzija? Šta ćemo sa onim zračenjem mozga prethodnih dvadesetak godina?’
Tada je shvatio da mu Pink nije dovoljno jak uzrok za njegov propali život, pa se prebacio na ljude koji su došli u prestonicu iz unutrašnjosti. Rasprava se proširila na celo društvo. Uživala sam.

’A jesi li ti momče putovao negde po svetu? Posetio neku svetsku metropolu? Možeš li zamisliti Njujork bez svih onih ljudi ’sa strane’? Na šta bi ličio? Uostalom, iz kog si kraja Beograda?’
Promrljao je neku čuku kao prebivalište, pritom otkrivajući o sebi više nego što je želeo. Senjak, Dedinje i Nbg do pre 50 godina praktično nisu postojali, a kamoli dalja prigradska naselja iz kojih potiče. Toliko o njegovom gradskom poreklu. Neko ga je zatim upitao zašto ne nađe neki posao.

’Molim? Ja da radim bilo kakav posao? Ne dolazi u obzir kad mogu da biram!’
Tada mi je pukao film.
Ajde da rezimiramo dosadašnju priču...imaš 30 godina, studiraš po drugi put, ali ovaj put privatna prava, i nijedan posao nije dovoljno dobar za tebe? Pa znaš li šta sve ljudi rade sa završenim fakultetima, mnogo težim nego što je tvoj?’
’Nemam 30, nego 32 godine. Neću da se cimam za male pare. Ja zaslužujem mnogo više.’

Ako upitate neku grupu mladića kako bi želeli da prožive narednih par godina, odgovori bi se mogli podeliti u dve grupe:
1) nekima bi cilj bio da promene što više devojaka, zarade što više novca i sa merakom ga potroše, putuju po svetu
2) drugi bi pak, naveli da žele da završe fakultete ili se doškoluju, izgrade karijeru, finansijski se obezbede.
Ali niko normalan, garantujem, ne traći svoju mladost tražeći krivce za svoje neuspehe, i uzroke svog nezadovoljstva.
S druge strane, u šta nam se to pretvorila omladina, kada ispred sebe nema ama baš nikakav cilj, čak ni neki banalan?
Sasvim logično je ovu pojavu pripisati ispiranju mozga i navikavanju na činjenicu da si luzer i da nećeš postići ništa, međutim, slučaj koji ću opisati demantuje sve postulate zdravog razuma.

Kobilu sam upoznala na nekom rođendanu (ako se nečega grozim, to su debele, bahate, muškobanjaste devojke, te im zato tepam ovako). Ma nismo stigli ni roštilj da raspalimo, kad izusti kako održava liniju jer je smršala 40 kilograma. Majko mila, na šta si ti ličila kada si sada 40 kilograma lakša? Nadam se da neko sada neće pomisliti da sam licemerni skot što ismevam nečiju debljinu, ali ono što mene iznova zaprepašćuje je to zašto neko najlepše godine svoje mladosti i detinjstva provodi sabijajući slatkiše u guzicu i gledajući Kasandre?

Ubrzo se tema razgovora sa njene debljine i čudesnog mršavljenja prebacila na fakultete i traženje posla u miloj nam Srbiji. Kobila je završila faks. Ali za nju nema posla.
’Kako bre nema, pa možeš trista poslova da radiš sa svojim faksom, oglasa ima koliko hoćeš?’
O, pa neće ona da radi bilo šta. Ona zapravo ne želi da radi ni ono za šta je kvalifikovana.
'Uostalom, zašto da radim kad ne treba da razmišljam o novcu? Dok me drugi izdržavaju, ja sam mirna.’

Kurton u kravljem obliku. Zašto da radiš? Pade mi na pamet da joj predložim da se pridruži ’Porodici bistrih potoka’ (to su svojevrsni umetnici koje žive u podnožju neke planine, bez struje, vode, ostalih pomagala, igraju neke predstave sa namerom da se ostatak sveta zapita kuda ide, i polemišu o besmislu moderne egzistencije).

Ali sam se zaustavila.
Neko ceo život provede tragajući, radeći, trudeći se...i ne postigne ništa. Neko postigne jako mnogo.
A neki pak, skončaju, a da pritom nisu uradili niti se potrudili ni oko čega u vezi svog života.
Više ’leba za nas, mrave. Zbogom trutovi.