Kako nisam postala pionir

Nek’ mi Bog oprosti, oduvek sam mrzela pokojnu učiteljicu. Iako sam naučila da čitam sa 3,5 godine, a neki moji drugovi da sabiraju i gledaju na sat pre polaska u školu, to nije bilo dovoljno da dobijemo epitet ’zlatne dece’ koji su imali potomci advokatskih i sudijskih porodica. Na sve to, matora veštica me uvek izvaljivala kako crtam krišom na času matematike, a na svim časovima osim srpskog i likovnog jedem pogačice ispod klupe. Jednom je zvala moju majku da joj kaže da su mi ’oči na zejtinu’, jer je sva deca slušaju dok predaje a samo ja zveram okolo (ako već ne jedem ili crtam).

Elem, u moju školu je išlo (a i danas, hvala Bogu) dosta dece romskog porekla- iako nosi ime jednog od najvećih srpskih prevaranata, Vuka Karadžića, predstavlja monumentalni dragulj na tromeđi ciganmale, centra grada i kaldrme stare kao sam Šabac. Naravno da ne treba pominjati da nikog od njih debela veštica nije podnosila. Čundić Šain, Muratović Beka, a kasnije i raseljena lica bili su osuđeni na zadnje klupe, dok su debela Dragana i ćorava Mira, sedele u srednjem redu, tik ispred nje. Da ne bude zabune, naravno da nikad nisam želela da sedim ispred veštice, jer onda ne bih mogla da jedem na miru, bilo mi je dovoljno mučno kad neka od njenih ljubimica izostane, pa me stavi ispred sebe da me drži na oku. Srećom po mene, u zimskim danima je svetlo u učionici bilo jako slabo, tako da sam, dok je ona slušala svoje mezimce opušteno pila jogurt i drobila pogačice ispod klupe.

Možda bih i srećno preživela te prve četiri godine školovanja, da nije bilo fizičkog i jebenog postrojavanja u red. Naravno da je kobila Dragana bila najviša, posle nje ćorava Mira, a zatim mutava Nevena, čija je pozicija bila osigurana time što joj je baba bila učiteljica u našoj školi. Do osmog razreda od nje nisam čula nijednu reč. E, to mi je najteže padalo u školi. Ta nazovi hijerarhija i to samo zbog, mo’š misliti, visine. Ja sam uvek nekako bila druga otpozadi, i dok ’par-nepar’ podela dođe do mene, izgubila bih volju za igranjem ’između dve vatre’.

Ne sećam se koja je godina bila, valjda ’89, doš’o i taj dan da se postane pionir. Naravno da nisam znala pesmice o ćopavom govedu pošto me je majka u ranom detinjstvu zračila sa Zmajevim ’Đulićima’, tako da mi je još tada, poezije bilo preko glave. Obukla mene moja Tanja, plisirana suknjica, košulja, čipkana kragna kao glavni asesoar, pipi duga čarapa frizura sa neizostavnim roze mašnama i despotski zamolila da ako je moguće, bar toga dana se ne isprljam. A bila sam majstor za prljanje- prsti uvek umazani mastilom, garderoba temperama uz neizostavne mrvice od pogačica.

’Hala Zorka’ je jedno od ružnijih zdanja u mom rodnom gradu, i gle simptomatike, baš tu se održavalo ustoličenje primanja u pionire ćopavog skota. Ne bih se ja tog dana ni sećala, da me nešto posebno nije iznerviralo- ponovo grupisanje po visini, i primopredaja marama počevši od mezimaca debele veštice. Da li sam prevrnula očima, ili nešto prokomentarisala, ne sećam se, uglavnom, veštica od učiteljice je prosiktala ’Opet ti’ i poslala me na kraj reda. Verovatno mi je bilo čudno čemu postrojavanje po visini, kad nismo na fizičkom, već u sportskoj hali, na tribinama.

Uglavnom, izljubila je svu decu uključujući i Čundić Šaina, zavezala crveno maramče i natakarila idiotsku kapu na glavu, dok je mene besno pogledala i tutnula mi komunjarske relikvije u ruke. Sećam se kad sam došla kući, majka je razočarano gledala u kapu sa koje je u međuvremenu otpao onaj andrak od bedža i rezignirano upitala: ’Zar je moguće da ni ovo nisi uspela da sačuvaš na putu do kuće? Pa kakve ćeš uspomene imati kad porasteš ako nastaviš sve da uništavaš?’

Imala sam sreće što ni keva nije podnosila crvenu boju, pa je bacila maramče u ormar sa posteljinom i peškirima, i otad ga nisam videla, kao i kapu. Možda genetika, a možda su te pogačice su učinili svoje, uglavnom, fino sam izrasla i više nemam problem sa visinom i redovima, uostalom, tu su i štikle kad zaškripi. Gledam tako ovu moju generaciju, neki se busaju što su poslednji pionirčići, drugi ćopavog krive za svu izopačenost koja vlada, a meni su osećanja pomešana. Da sam prošla inicijaciju ustoličenja, verovatno bi mi danas bilo krivo kako je mogao da me dotakne simbol komunizma, opet, da sam tog dana bila bolesna, verovatno danas ne bih znala značaj kad se probijaš iz zadnjih redova i ostavljaš za sobom glomaznije od sebe.