Kako smo se nekad lepo igrali…

Piše: Filip Živanić

Za vreme kad je bilo lako biti dete. Za vreme kad su deca imala drugove, a ne računare i Internet, ali i za sadašnje vreme, kad su ta deca malo porasla i sačuvala te drugove, uz superbrzi adsl. Za vreme kad su deca padala, lomila ruke i krvarila kolena, a da su opet ostajala živa. Sledi kratak osvrt na igre kojih su se neka deca, nekad davno, igrala. Nek ne zamere oni čija omiljena igra nije pomenuta.


Trta
Igra koja je za dečake predstavljala ono što je lastiš predstavljao za devojčice. Kultna igra. Neophodan je bio jedan gol (dva drveta, dva ranca, bilo šta) i jedna lopta (ili bogato dete koje je imalo istu). Poenta je bila postići deset poena (ne golova, jer su golovi, recimo, glavom, kroz noge ili petom bili vrednovani dva ili više poena) tj.brojati golmanu do deset. Kad bi golman došao u situaciju da mu je postignut i deseti gol (poen) bio bi ’’natrćen’’. Svaki od igrača bi, iz neposredne blizine, šutirao loptu u golmanovu zadnjicu. Apsolutno da nikakva današnja udruženja za zaštitu deteta ništa tu ne bi pomogla. Golman je samo mogao da se pomoli da neko od igrača malo omane i promaši ga. Kad, utrnule zadnjice, uspe da odbrani neki šut, onaj ko promaši stao bi na njegovo mesto. I tako u krug ili do ručka. Na ručak se, naravno, odlazilo sinhronizovano. Svi odjednom uz dogovor kada se ponovo vraćamo na teren. Za vreme letnjeg rapusta retko kad se išlo na ručak, tako da se ni ta pauza nije pravila.

Lozinka
Za ovu igru neopodno je bilo nešto više dece (da bi lakše i uspešnije mučili dete iz protivničke ekipe kojeg uhvate). Družina se podeli u dve grupe, svaka smisli dve lozinke, jednu tajnu i jednu pravu. Cilj igre je uhvatiti dete iz protivničke ekipe, podvrgnuti ga različitim načinima torture, sve u cilju da se sazna prava lozinka. Nešto slično današnjem delovanju američkih obaveštajnih službi. Posebna pažnja bi se posvetila uhvaćenom dečaku koji bi prošao uvodne faze torture. Ukoliko bi junačina izdržala nekoliko kreativnih zahvata, nad njim bi se izvršilo tzv. ’’skečovanje’’. Četiri člana drugog tima bi ga uhvatili za ruke i noge, našli shodnu banderu i, da se fino izrazim, navlačili bi mu mošnice na banderu.
I da, pomenuta udruženja za zaštitu dece opet ne bi imala šanse. I naravno da niko nije ostao bogalj, invalid ili seksualno nemoćan.

Traže(nja) po mapi
Blaža verzija Lozinke, bez elementa nasilja. Pogodna igra za ’’pitati nekoga da podje sa tobom’’. Takođe se igra u dve ekipe. Svaka ekipa crta mapu kraja u kom se igra, obeležava tri potencijalna skrovišta i odlazi na jedno od njih. Cilj druge je da pronadje skrovište na kojem se prva grupa krije. Ako je u traženoj grupi potencijalni par, drugovi ili drugarice bi odugovlačili sa potragom, dajući, na taj način, šansu tom paru da ’’podje’’.

Tutumiš
Jedna jako dosadna igra. Jedno od dece bi postalo tutumiš, osoba koja, sa povezom preko očiju, pokušava da uhvati neko drugo dete. Uhvaćeno dete postajalo bi novog tutumiša. Igra bi znatno dobijala na dinamici ubacivanjem elementa ’’vaćarenja’’. Dobijala bi i na dinamici i na mogućnosti da se dobije neki šamar ili batine. Pre Traženja po mapi, i pokušaja ’’da podje’’ sa nekim, dečaci bi svoje šanse okušali u ovoj igri. Ako dobije ’’dobre vibracije’’, sledeća igra na kojoj će dečak insistirati biće Traženja po mapi. Neće nikoga ’’tražiti po fejsbuku’’.

Klikeri
Vrlo jednostavna igra, čija su se pravila razlikovala, ne samo od grada do grada, već od škole do škole. Ništa prostije od običnog klikera. Ima čuke pre bane, prirodna, imam te više, naftalinac, keramilac, tuš, troperac... Govorilo se posebnim jezikom, nerazumljivim onima koji klikere nisu igrali, ako je takvih uopšte i bilo. Na svakoj dosadnoj svadbi ili slavlju, igrači bi se lako prepoznali. Dovoljno je bilo da za susednim stolom uočite dečaka ili devojčicu čija je nadlanica bila izrezbarena, i da novog prijatelja pozovete na partiju. Podrazumevalo se da svako, svuda sa sobom, nosi svoje klikere te to nije predstavljalo problem, a rupu je lako iskopati u zemlji. I da, mama nije mislila da si umro jer se nisi javljao na mobilni kad su krenuli kući.

........... i žmurke, rata i mnogih drugih. Izgubili smo iz vida da je život jedna velika igra. Da nekad pobedimo, nekad izgubimo. Da se iz zajedničkih pobeda i poraza rađaju najveća prijateljstva i velika deca. Kad nam nije bilo teško da organizujemo celu italijansku ligu u školskom dvorištu. Kad smo bili deca. Kad je svaki oluk mogao biti koš.
Danas se sećam kad mi je drugar, na terenu ispred moj zgrade, uzeo sve klikere. Sve do jednog. Zvao sam majku da mi baci i poslednjeg, u specijalnoj kutiji čuvanog, čuvenog ’’nemca troperca’’. I njega sam izgubio. Tog dana sam naučio da gubim. Tog dana sam rešio da zauvek ostanem dete.