Volim da gledam Opru. Zaista. Doduše, nikada neće biti dubokoumna kao Isidora Bjelica i svestrana i multi-hibrid-talentovana kao Ognjen Amidžić, ali, u trenucima dokolice može da posluži. Zanimljivo mi je kako simuliše saosećanje i razumevanje ekstremno debele dece, očajnih žena u menopauzi, tinejdžerke koja se tetovira s ciljem da liči na kravu, dok u sebi navija da izgledaju što jadnije, jer to naravno, privlači gledaoce-prosečna osoba se naslađuje tuđim defektima i problemima da bi zaboravila na trenutak svoju beznačajnost. Ono što je meni privuklo pažnju jeste neka nova pojava koju ne znam kako da nazovem, ali, krenuću od početka...
Dakle, bila jedna prosečna porodica-mama, tata i deca. Živeli oni tako lepo, kupili montažnu gajbu i auto na kredit, subotom išli na bejzbol utakmice a nedeljom u crkvu na misu, pravili rođendane klincima koji su u međuvremenu krenuli u školu, i onda se sve promenilo-mama i tata su se razveli. Ne, razlog nije bila neka druga teta, finansije ili droga, nego-tata je shvatio da je žensko. Otišao je od kuće, i ono novca što je imao u šteku je potrošio na operacije promene pola. Dobio je lepu dugu bakarnu kosu, pristojne grudi, nežnu kožu bez malja i nova usta. U tim svojim putešestvijama na putu ka sebi stekao je i novog prijatelja-starca od nekih 60-ak godina, koji više od pola svog života živi kao žensko. U trenutku snimanja emisije tata je bio na životnoj prekretnici. Naime, trebalo je da operiše genitalije. Naravno, niko iz porodice više nije hteo da čuje za njega osim starijeg sina. Tata je uz sebe imao samo svoju prijatelja (zbunjena ovom temom i sama sad mešam prirodni i gramatički rod). Odu oni tako u neku specijalizovanu kliniku i počnu pregovore sa doktorkom koja izgledaše toliko grubo i surovo, da joj ja ne bih dala ni da me isfenira, a kamoli operiše ( na kraju emisije je priznala da je i sama nekada bila muško). Pogode se oni oko plaćanja, odrade to, i tako je tata dobila nove genitalije. Sita se isplakala sa svojom prijateljicom, a onda se kamerama poverila kako je došlo do te velike promene. Naime, zadnjih par godina je osećao veliko nezadovoljstvo. Ženu, decu, posao, je doživljavao kao obavezu, i nisu mu pružali radosti i elana koliko je osećao da mu treba. Negde u sebi je slutio da mu treba ogromna promena, nešto što će mu dati krila, što će ga iz gusenice pretvoriti u leptira. I onda je shvatio. A bio je dobar frajer, by the way...
Sada ga je čekala nova faza života-adaptacija. Posao i stan nisu bili problem, pošto je bio profesionalac u svojoj struci, a i nije se moglo zaključiti da je nekada bio muškarac. Problem je bila bivša žena koja nije mogla da se pomiri da je na takav način izgubila čoveka koga voli i koja nije znala kako da objasni deci šta se to zapravo dogodilo sa tatom. A tata je, pored podvezica i brushaltera punjenih gelom i dalje voleo bejzbol, pošto je bila praksa da vodi sina da ga gleda. Kamere su zabeležile i taj trenutak: lepa sredovečna dama zove sina na mobilni i poziva ga na utakmicu. Usledilo je ono od čega mi se krv sledila: na putu ka stadionu, klinac izlaže svoje mišljenje o novonastaloj situaciji. Razume on šta se desilo. Tata je sada žensko, ta promena mu je bila potrebna da bi bio srećan, ali on je i dalje njegov otac, i dok je živ zvaće ga tata, jer je to ipak i dalje njegov otac, iako je sad žensko. Jedino je u školi problem-klinci su ga na svakom koraku prozivali i pravili jezive pošalice na temu onoga što se desilo.
Svako ko je prošao kroz osnovnu školu zna koliko je teško rešiti se trauma i kompleksa ukoliko do njih dođe. Devijantni nos, klempave uši, tegla naočari su sitne stvari koje znaju da prouzrokuju mnogo nesigurnosti i problema. Nisam Pijaže da se detaljnije bavim dečijom psihologijom, ali kao prosvetni radnik mogu da zaključim da je to ipak previše za jednu malu nevinu dušu. U godinama kada mu treba otac da mu pomogne da izraste u momka, povuče za uši ako dođe cirke kući, vodi na pecanje i u lov, on dobija još jednu tetku zbog koje je izložen podsmehu i sažaljenju istovremeno.
Šta je na kraju bilo? Tata je izjavio da je jako srećan. Napokon mu u vozačkoj piše- SEX:Female.
Druga priča nema ovoliku težinu jer nema dece u njoj, ali se svodi na isto.
Bila neka baba-devojka neugledne spoljašnjosti, koja je godinama skakala iz veze u vezu, svaki put se osećavši praznije i nesigurnije. Pomirila se sa tim da se nikad neće udati niti imati porodicu, a onda je sreala-NJU. A ona je bila lezbijka. Uglavnom, došlo je do divnog prijateljstva, kafenisanja, izlazaka, šetnji pored jezera. I onda su se zaljubile. Lezbijka to vidi ovako: bila je dugo sama, srela je nju, lepo su se družile, i sasvim je logično da se zaljubi u osobu čiji pol preferira i čiji joj je izgled podnošljiv. Ali kod baba-devojke, koja je inače bila strejt, stvar je nešto kompleksnija. Naime, ona je po stupanju u homoseksualnu vezu zaključila da je ustvari-muško. And here we go again...operacije, hormonske terapije, kupovina nove garderobe. Ovu ekskurziju su zajedno finansirale, i treba li napomenuti da im je kuća pod hipotekom, a minus u banci sa četiri nule? Kakav je stav lezbejke o svemu ovome s obzirom da kada je napokon našla curu po svojo meri, ona postade muško?
Pa, ona se zaljubila u nju kao OSOBU, ne kao predmet seksualne požude. Njihove duše su se prepoznale, reči su izgubile svaki smisao, i iako joj nije svejedno što je umesto bujnih dojki sada žare brkovi, ona/on je njena ljubav, i tako će doveka ostati.
Transformisana polovina ove veze kaže da je dugo godina unazad bila prilično nesigurna i nesrećna, i da joj je ova operacija vratila volju za životom, iako sam Bog zna kako će je otplatiti. Međutim, još nije zadovoljna.Biće tek onda kada bude bila u stanju da piški stojećki. A skupiće nekako pare i za taj, finalni potez.
Smejala sam se ovome k'o lud na komad, a onda sam shvatila-za sve je kriva Pepeljuga! Jer, to je bila jedna prosečna cura kojoj se iznenada posrećilo; pa kad može njoj, što ne bi i nekom od nas? Za nekog je dobra vila plastični hirurg, za nekog muzički producent na nekom od ovih planetarno popularnih kastinga...
A koren svega je duboko nezadovoljstvo sobom i taj poražavajući osećaj prolaznosti i običnosti. Šta je lek? Hobi, posao koji ostvaruje, vraćanje talentima zapostavljenih u mladosti. Jer, kad čoveku stvoriš atmosferu savršenog života, neke savršene komu-demokratije, gde se navodno sve može, a opet su mu ruke vezane, ne ostaje mu ništa drugo nego da izmišlja (što bi rekao naš narod, besne gliste) .
Otuda i crkva Ed Vuda (najgoreg režisera u istoriji filma), teorije zavere koje bi i moj kumić Ognjen od 5 godina pobio, i ta utopija o nekom snu.
Svi traže nešto...sebe, Boga, đavola, seksualni identitet, ne pitajući se pritom da li im je to nešto možda tik ispred nosa.
Sećam se epizode South Park-a kada je nastavnik travestit naposletku shvatio da je lezbejka-dakle muškarac s mislima žene koji spava sa ženama. Pomislih tada da su vickasti momci ipak malo preterali, međutim, tek sad me ništa više ne može iznenaditi.
Ne bih da pravim paralelu između nas i Amerike, jer je to prilično nezahvalno, ali ću se osvrnuti na moju trenutno hit-omiljenu državu-Severnu Koreju.
Da, možda žive izolovano od ostatka sveta, crtaju Kim Junga na časovima likovnog i imaju javni servis gori od B92 i RTS-a (nekad) zajedno, ali ipak...umiru ako ne srećni, onda bar samosvesni.
Da, možda sam se ja mogla roditi kao jelen, jazavac ili sveštenica zoroastrizma. Ali, eto, tu sam gde sam, i napraviću najbolje što mogu od svog života.
Jer, kao što svojevremeno reče Erih From: "Ako nešto silno smatraš svojim uslovom sreće, kada dođeš do toga, spoznaćeš koliko si nesrećan..."
Нема коментара:
Постави коментар