Ljudi su glupi, gađaj ih kamenjem (Uspavanka za ...)

Postoje optimisti. Da, da, verovali ili ne, postoje ljudi koji veruju u masturbaciju popularnih psihologa, ljudi koji će vas pokroviteljski potapšati i reći nešto poput: „Samo moraš dovoljno čvrsto da veruješ u to i ostvariće se.“ Ti ih za trenutak pogledaš kao simpatične ali umno obolele osobe i zapitaš se zašto ne skinu jebene ružičaste naočare. Pažljivijim posmatranjem uočićeš da ne gledaju kroz ružičaste naočare, nego kroz ružičasti mozak – nisu oni krivi, valjda.

Postoje i pesimisti. Postoje ljudi kojima je crno crno zato što je crno, odbija sve zrake, pa je crno. Postoje ljudi kojima je crno crno iz načela i uverenja. Stvarnost je nepravedna prema pesimistima. Ovim drugima obilno izlazi u susret i briše razliku. Ne može čovek više ni da bude pošteni pomodni hejter, evo Sergej Trifunović recimo, može da bude samo seljak.

Već sam pominjao Andrića. Jedino biće na planeti koje može da prezre život je jedino biće koje ima razum. Razum – preziranje... Jedino biće koje ima razum je jedino biće koje se smeje. Jedino biće koje može da prezre svoj život je jedino biće koje se smeje. Smeh – Preziranje. Jedini spas pobedjenima je da se ne nadaju ni u kakav spas. Ko je iz istorije izašao kao pobednik? Naša istorija je istorija neopravdano prezrenih velikana, neopravdano neprezrenih velikana i (ne)opravdano zanemarenih masa. Istorija tuđih grešaka na kojima bi trebalo da učimo.

Da li taj jedan čovek može da vredi više nego hiljade drugih. Ne. Postao je velikan boreći se za sebe ili za one koji nisu vredni borbe. Niko ne vredi više od nekog drugog, samo zbog toga što svi podjednako ne vrede. Niko nije vredan truda...

A uvek ti je neko vredan truda...
Ljudi su glupi, gađaj ih kamenjem...