Umesto profil fotografije

Piše: Sonja Martić

Nekad se osetim kao lik iz pesama iz Zabranjenog pušenja. Pored koga se dešavaju stvari koje ne razume ili ne može vidi na način kao i ostali. Kao mali Zoran u filmu ''Tito i ja''. Ponekad nemam osećaj za kolektivnu empatiju. Ali me užasno bole neki tragični detalji.
Sedeli smo na predavanju iz fonetike. U jednom trenutku Velikoj je pozvonio mobilni, i drsko je odšetala iz učionice. Velika mi je išla na ganglije otkad je se sećam. Imala je nekog dečkića sa B92 kog je cucala i bila zaljubljena u Marka Vidojkovića. Toliko, da je to pričala čak i profesorima. Elem, ubrzo je uletela u učionicu, histerično zgrabila ranac i povikala:
-Ubili su premijera!

Ubrzo smo se svi našli u holu. TV je prenosio vesti CNN-a ili BBC-a, i svi su bili jako uznemireni. Išetala sam sa faksa i uputila kući. Živela sam sprat ispod tada devojke, a danas supruge i majke troje dece jednog političkog funkcionera. Čekala je lift, sa sve Max Mara kesama u ruci, a kada me je spazila, briznula je u plač.
-Da, strašno- uspela sam da procedim, uzdržavajući se da se ne nasmejem.
Osim što su se vesti prikazivale ceo dan, jedna stvar mi je bila pogotovo jeziva- trenutak atentata se prikazivao iznova i iznova, i ljudi su ga svaki put gledali.
Moderno, društvo, hm? Ako su gladijatori, giljotina i javno vešanje su stvar primitivne prošlosti, zašto pažljivo i iznova posmatramo poslednje izdisaje nedužnog čoveka? Zato što smo i dalje zveri. Licemerne zveri.
Kako god, u stanu i uz TV se nije moglo izdržati.
-Šta ćemo večeras? Meni se cirka.
-I meni.
Koliko god moj bivši dečko Nikola i ja bili suprotni, u nekim trenucima smo se savršeno kapirali. Ubrzo smo krstarili praznim gradom, uz limenke piva. Nijedan kafić nije radio. Ni na jednoj radio stanici nije bilo muzike.
-Samo ovi Mađari, ne verujem!
-Puštaj Mađare, Vlahoviću, pa i oni su ljudi, hik!
Ne želim da zamišljam kako su čika-policajcu izgledale dve persone u crvenom audiju iz kog se širio miris piva i zvuci mađarskih šansona. Najbitnije je da je auto bio sumnjiv stoga ga je trebalo detaljno pretresti. Mislim, ko vozi crveni audi? Sasvim slučajno neko iz najobrazovanije i najpoštenije porodice koju sam upoznala. Iako je u njemu našao samo celofane snikersa kog smo te godine izjedali u kilogramima, valjalo je napisati neku kaznu. Koliko se sećam, što nije prijavio boravak u novom stanu. Pivo je iskulirao.

-Zovem te da javim da ima organizovan prevoz za Beograd.
-A? Znaš da ja nemam problem sa prevozom, ne kapiram te. I u Beogradu sam.
-Organizovan je prevoz do Beograda na pogreb premijera. Zato te zovem, ali pošto si u Beogradu...
-Ali Vlado, ti znaš kakvi su moji politički stavovi...
Spustio mi je slušalicu. Iako smo bili super drugovi u srednjoj, nismo prozborili do pojave današnjih društvenih mreža. Gde se on uvek bori protiv nekog. Osim podrške političaru za kog je udata devojka sa Max Mara kesama ovih dana je u Gadafi fazi. Elem, uskoro su posteri osumnjičene ekipe bili frekventniji od onomad uramljenih slika komunističkih i socijalističkih predsednika. I kakvi su to nadimci, zaboga? Više asociraju na navijače FK Brodarca nego na kriminalce i atentatore. Gavrilo Princip i Apis mora da se prevrću u grobu dok gledaju Budalu, Pacova, Zmiju i fotke kako se zajedno brčkaju u đakuziju. Vrhunac krvavog proleća bilo je rušenje zdanja u Šilerovoj. To su oni trenuci kad se pitaš je l' te neko zajebava. Toliko problema, gorućih pitanja, a najvažnije je- srušiti vilu. Nema veze što je mogla biti iskorišćena za vrtić ili smeštaj raseljenih lica, mora da se pokaže da nema zajebancije, i kako se država obračunava. Čak je i neka TV prenosila rušenje, i umesto velikog buma koji smo očekivali uz kokice, videli smo samo čukanje traktorčeta u neprobojni zid.

Meni Đ. nikada nije bio naročito simpatičan. Nisam imala nikakav stav. Kada je ubijen, bilo mi je žao supruga i oca dvoje dece, nečijeg sina i brata. Ne moje sudbine, jer mi je još tada, iako sam bila balavica bilo jasno da mi neće on osigurati budućnost, već da to moram uraditi sama. Svih ovih godina, nažalost moram primetiti, neki se kriju iza njegovog lika i citata. I sve više podsećaju na svoje otačastvene oponente. Zagledani u prošlost, ogrnuti citatima, negativno usmereni ka neistomišljenicima. Menjali bi druge, a ne sebe. A to je sve ono što Đ. nije propagirao. Da Srbija ne bude njegova ili ne znam čija. Svoja.
Điki je znao da mu je život u opasnosti. I nije kukavički pobegao od života i stvarnosti na Kipar ili ne znam gde, nego se suočio. Nije se sažaljevao. Nemojmo ni mi to raditi. Ne veličajmo smrt i poraz. Već suprotnost tome.