Testament

Van Gog - Lobanja sa cigaretom

Kada ja umrem,

...

Budalasto JA,

kao, posebno...

A da znaš da smo u smrti

svi isti,

k'o cveće,

svako se isto bere.

Dakle -

Kad umrem,

nemoj da plačeš.

Prašnjavi kamenorezac

sa životnom pričom,

navući će mi čudni spomenik

na glavu.

Smešan,

k'o kačket.

To je, valjda,

da osmehe mi bivše

sakrije od sunca,

u hlad.

A znaš da kačkete nisam voleo.

Nekad,

ali ne često,

nasloni glavu u taj hlad

i

nemoj da plačeš.

Neću da mi neka suza

pusti koren u lobanji

i prežili tugom

bivšu kuću

bivših misli o tebi.

I nikom ne pričaj

da sam ti poveravao snove.

Kad umreš,

hiljadu ljudi

kroz tvoju smrt

plaču svoje priče.

Kad umreš,

saznaš -

bolje da si voleo ptice.

Ja ću se, ionako,

smejati

jer sam oduvek znao -

voleo sam samo tebe

i ptice,

a to je, u stvari,

isto.