Šetnja

Endrju Vajet - Zima

Voleo bih

da naselim osmehe

u tvoja buđenja.

Voleo bih

da tvoju tišinu

hranim

svojom ljubavlju

i da moj osmeh

uvek prepoznaješ.

Naše sutra je

još juče rođeno,

a ti ga se

danas bojiš.

Bar da sam put

kojim hodaš

bez straha da su naši dani

preteški za naša pleća...

Ili,

da si put

kojim hodam

kroz šumu koja nikada

ne zaboravlja

da lista...

Ali

uvek završim

šetajući sam

kroz gužvu

koja mi kljuca oči.

I razmišljam,

hodajući među ljudima

koji se nikada nisu rodili,

da je možda,

najviše što mi je život udelio

sposobnost da tebe

Vidim i Čujem,

a da i ne znam

čime sam to zaslužio.