U društvu i kulturi koji su degradirani u samim temeljima, u društvu čija se briga za mlade svodi na svakodnevno podsticanje i podgrevanje njihovih težnji za odlaskom iz ove zemlje, vest iz jedne osnovne škole u Gornjem Milanovcu otkrila je lice i naličje odnosa države prema mladima.
O čemu je reč. Naime, dežurni nastavnik osnovne škole ’’Sveti Sava’’ u G. Milanovcu podneo je direktoru škole prijavu jer je video da se grupa đaka, sedmog razreda, za vreme časa tehničkog obrazovanja, otima oko piva.
Kad je prijava proverena, kad su prikupljeni dokazi, utvrđeno je da su pomenuta deca i fizički iskorišćavana i da su u to vreme, po nalogu profesora tehničkog vaspitanja, pomagala i oko utovarivanja uglja u školu. Pivo su, zapravo, dobili od šljakera koji su obavljali taj posao, kao neku vrstu nagrade za pomoć oko uglja. Nije dugo trebalo da lokalni dušebrižnici, moralni krem srpskog društva, uz podršku nevladinih organizacija za zaštitu deteta, državnih službi, krenu u hajku na tog čoveka. Profesor je, zatečen, rekao da ima 36 časova društveno-korisnog rada da ispuni i da je njegov problem na koji način se ta norma ispunjava. Da se razumemo, davati pivo deci nije pohvalno. Tačnije, nije pohvalno u onim društvima u kojima se istoj toj deci pivo ne daje ni sa tri ili sedam godina, na raznim slavama, svadbama, u kući - ’’da proba dete’’, u društvima u kojima se deca ne slikaju sa cigaretama i sl. Takva društva bi imala pravo da budu zgrožena ovim što se dogodilo u G. Milanovcu. Isto tako, tačno je i da, svi koji popiju neko pivo ne postanu alkoholičari, kao i to, da ne postaju svi koji, s vremena na vreme, sebi kupe neku stvar kupoholičari.
Sve ovo pišem zbog samo jednog čoveka, čoveka koji je učinio da mnoge generacije balavaca postanu uspešne, cenjene i priznate. Čoveka koji nije predavao matematiku, biologiju ili srpski jezik, već život. To što bi nas povremeno naučio neke elementarne stvari iz tehničkog obrazovanja bilo je sporedno. Ime mu je Mijalko Ćendić Ćendo ( ne Ćenda, zvučalo bi kao da je neka od Grand zvezda ).
Jednom smo mu nas šestorica dva dana pomagali da raspremi, sredi i okreči jednu učionicu. Bila je to stara učionica, tačnije ostava, na prvom spratu starog dela moje osnovne škole. Bili smo sličnih godina kao i ovi dilberi iz G. Milanovca. Sećam se da mi je prvi dan, pre početka časova, samo rekao: ’’Živaniću, živiš blizu škole, idi uzmi dve najstarije stvari koje imaš. Daj jednu Bojoviću, danas ne idete na časove. Ja ih pravdam’’.
Vidim da ovi dečaci iz G. Milanovca neće o svom slučaju da pričaju za medije. Jok, treba da kukaju na vestima B92 ili u Kuriru da su zlostavljani jer su ubacivali ugalj. Niko ne shvata da su se ta deca družila, glumila mangupe i pila pivo, i da nisu išla na časove! To ne znači da će oni, a priori, postati lokalni klošari, pijanci i probisveti. Sistem stvara probleme, sistem stvara haos. Sklon sam da verujem da će ih novi zaštitnici, u dogledno vreme, ostaviti bez stipendija za fakultete, zdravstvenog osiguranja i svake perspektive, i da će, daleko bilo, zbog njih i njihovih pogubnih odluka oni postati lica sa društvene margine. Nikako zbog profesora koji ih je poslao da pomognu utovar uglja u školu.
Ćendo bi neke druge prilike, pozvao mene i drugara i doslovce nam rekao: ’’Idite da zamenite onu dvojicu iz VIII2 u kolima. Čekaju u redu za benzin. Poslednje što znam je da ih je red držao negde kod hotel ’’Morave’’, proverite dokle su stigli, zamenite ih, auto izbacite iz brzine i kad bude trebalo samo ga pomerajte u redu ka pumpi’’.
U crvenom jugiću 45 sedela su naša dva druga iz drugog odeljenja. Oborili sedišta, pustili muziku i uživali. Smorili su se samo kad su saznali da je njihov dvočas završen i da moraju nazad u školu. Jbg, da je tada Nataša Kandić bila popularna, mogao sam da tužim Ćenda, školu, državu, mamu i tatu i da, još u osmom razredu, usvojim i naučim nešto o evropskim standardima.
Svako ko je išao u moju školu zna da je Ćendo znao i da udari. A voleli smo i mi da ga izazivamo. Igrajući skok-šuta i posle zvona koje bi označilo početak časa, čekali smo da vidimo šta će nam reći ako nas upeca. Ugledavši nas ispred učionice, po početku časa, rekao bi nam da se poređamo uza zid. Kikoćući bismo se poređali, jer nas je sve to uveseljavalo, a on je svakome uvrtao deo između dva nosna otvora. Bio je majstor za to. Bolelo bi nekoliko minuta, ali bi suze refleksno krenule. Takva je, valjda, reakcija organizma na taj šaolin potez. Uz prevejanog borca za ljudska prava, kao što je Nataša Kandić, da sam gore pomenute tužio, već sam mogao uveliko da uživam na Karibima. Zašto, badava, da završavam srednju školu i fakultet? Usputna gađanja kredom i uvrtanja zulufa neću ni da pominjem, jer Ćendo nije odgajio šonje.
Neke n-te prilike smo dobrano ostali u školi posle svih, već uveliko pao mrak, druga deca stigla kućama i večerala, a Ćendo komanduje odredu kako da najbrže, najlakše popravimo dotrajale stege i karte saobraćajnih znakova. Uz Natašin savet, mislim da smo mogli da ga tužimo za neplaćeni prekovremeni rad.
A da, zaboravljam da je meni bilo super. I meni i drugima. Da je sve to deo vaspitanja i odrastanja, da smo Ćenda voleli i poštovali pre svega. Ne zbog povremene upotrebe sitne fizičke sile. Drugi su, takođe, umeli da tuku đake, ali ih đaci nikad nisu poštovali. Ćendo je negovao drugarstvo, povezanost u razredu i pomoć onim manje talentovanim. A ako si, brate, kriv za nešto – kriv si. Ne razbiju svi prozor loptom, jedan šutne loptu. Taj jedan nek preuzme odgovornost, drugi nek preuzmu odgovornost da zajedno poprave prozor sa svojim drugom. Pedagogija na delu, rođaci.
Ne znam kako će se završiti ova priča iz G. Milanovca. Novinarski šljam voli da nađe neko žrtveno jagnje. Novine se moraju prodavati. Nataša i Dača se definitivno razvode, a Žeks se definitivno pomirio sa malom. Znam samo da bih rado tužio mog profesora zbog toga što nam nikad nije doneo neko pivce, jer smo tad već pomalo cirkali, već uvek gazirano sranje zvano koka-kola.
Нема коментара:
Постави коментар