Serenada

Želeo bih da moje oči nosiš svuda po svetu,

da moje reči nosiš svuda po tišini,

da moje smrti raspevane svuda u magli

putuju sa tobom po tunelskoj tmini.

U slepoočnicu mi kucaš kao časovnik,

ponesi moje nevreme u to vreme gde si

i u zime kreni puna moga leta

i veliku tajnu sa sobom ponesi.

I svoja leta čekaj puna moje zime

nosi moje lice na tuđa imena.

Dok izgubljeni dani grade siva neba,

drumovima deli ono što smo hteli

prosjacima tužnim ono što nam treba.

U svojoj odsutnosti prisutna si bolom,

dok pričam o svemu, ja pričam o tebi,

nosi moju kišu po vedrim stepama,

nosi moje ruke i dlanove na sebi.