“Kako sam otkrio da nisam demokrata” (ili “Buba u supi”)

(Ova priča je zasnovana na istinitom događaju i svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je namerna)

Primum vivere, deinde philosophare - ručak u menzi studentskog doma “NN” (proizvoljno izabrati dom - nećete pogrešiti).

*I razočaranje: Samo što sam ušao u studentski dom, našao sam se na kraju reda za ručak, a onda sam shvatio da do ručka ima, cirka, 100m gladnih studenata od kojih bar 30m zauzimaju studenti sa policijske akademije. Mogao sam da ustanem protiv domske uprave, da protestvujem protiv sporosti radnika, da zahtevam uvođenje još jedne linije za ishranu, ali nisam. Pomislio sam: “Kako je svima, tako i meni” i produžio dalje.

Samo, vi i dalje ne slutite šta sam tek imao da doživim. Pregrmeo sam nekako tih 100m studenata (30m “narodne” milicije) i stigao do poslužavnika (svi znate ili barem nagađate šta sam usput preživeo i istrpeo). Kad’ tamo...

*II razočaranje: Svom pažnjom skoncentrisan na polupraznu gajbu hleba sumnjive svežine, opazih nešto zdravom razumu neprihvatljivo. Naime, omanja crna buba (tvrdokrilac) pomoli glavu ispod gore pomenute gajbe, okrenu se levo i desno (kao što bi svaka iole vaspitana buba učinila), pa šmugnu preko uglačane aluminijumske površine do poslužavnika i tu zastade. Sledio sam se.

Kada sam se malo pribrao, pogledah levo i desno, pa shvatih da je samo još jedan student primetio uljeza. Odmah sam ga poznao. Masna kosa, majica sa likom... Znate već, jedna od onih plavih, “...znate-već-ko srpski heroj”. Već vidim šta bi mogao reći:

“Braćo i sestre, studenti, da li možemo dozvoliti da se za nas pita domska uprava koja u istoj menzi hrani nas i tvrdokrilce?” Svi okreću glavu ka njemu, a on dobija na samopouzdanju, glas mu odzvanja menzom: “Da li ćemo trpeti da upravnici budu oni kojima je do nas stalo koliko i do insekata? Braćo i sestre, ja znam da su insekti najbrojnija vrsta na planeti, ali, braćo i sestre, insekti nemaju dušu, oni su... Oni su... insekti!” Atmosfera se polako usijava. Počinje da se probija po neka glasnije izgovorena reč, uzvik protesta. Na kraju (početku), prolomi se iz svih grla: “Dole uprava! Uprava napolje! Insekti napolje, hrana za studente! Ubijte insekte!” - i slične radikalne parole.

To je to, pomislih, a srce mi jače zakuca. Ovo je trenutak istine. Sada mogu da ispunim svoje demokratsko pravo i obavezu. Počeh tiho ali razgovetno da govorim:

“Polako, dame i gospodo, ne može se tako rušiti demokratskim putem izabrana uprava. Buba će biti uhvaćena i držana u zatvorenom objektu (po mogućstvu tegli), dok se ne pokrene narodna inicijativa. Dame i gospodo, naša, demokratski izabrana vlast, neće ostati gluva za naše zahteve. Dame i gospodo, moramo se organizovati, samo jaka organizacija može nas dovesti do željenog cilja. Dame i gospodo, budimo demokratični, ako treba i peticiju ćemo pisati... I pismo nadležnim organima... I to oštro.”

Već vidim kako se zapaljeni duhovi smiruju, a onaj gubi dah i demonstrativno napušta menzu prethodno polivši nekoliko prisutnih supom. Tvrdokrilac bi bio pritvoren ali živ.

To bi bio početak. Istorija demokratskog pokreta se piše u studentskoj menzi.

Međutim, neka crna slutnja mi prekide tok misli, razmislih o posledicama. Bilo bi strašno da se dozna za protivpravno lišavanje slobode gore pomenutog insekta. Svi putevi ka Studentskoj Uniji bili bi zatvoreni, studente bi obuzelo očajanje, a onaj sa masnom kosom bi se ponovo pojavio sa svojim zapaljivim govorima. Francuska filmska diva bi angažovala nekoliko naših, manje poznatih glumaca, da osnuju organizacije za zaštitu ugroženih insekata. Svako bi morao dobro da razmisli pre nego što reši da se brani od nasrtaja nekog insekta ili, ne daj Bože, da ga povredi. Ne mogu to da uradim mojim kolegama, a ni insektima. Ipak “gore-pomenuti-dom” obiluje istim... Tvrdokrilcima.

Ubio sam bubu i produžio dalje.